Жубори тихо, нечујно или теци брзо и јако како ти je већ драго! Текла си тако и жуборила док су около као облаци густе шуме биле или док су легије римске уз одјеке труба и звекет оклопа овде пролазиле. Текла си тако и умивала изборана и знојава лице дедова и прадедова мојих док су просторе ове крчили! Мирно течеш и сада док пo теби чизме убица газе. He разликујеш ко те вше a ко мање воли или те уопште не воли. Чак си му мрска, туђа и одвратна. A када би ту разлику правила – до неба би нарасла и набујала, преплавила би планине, брда, долине, однела би сву гамад што около тумара, подигла би ме према сунцу и небу и својим загрљајем тако избавила…“

Пред његовим уморним очима трепери дубок, непроходан снег као сазвежђе у гневној, хладној ноћи. Пада три дана већ без престанка. Испред њега стреме ка небу врхови планина облих и четвртастих облика. Неки личе на пирамиде египатских фараона, a неки на облакодере Сан-Франциска. Са леве стране, на дохват руке, бистра, брза река безазлено шуми без застоја. Са њом Заврзан води неми разговор.

Колико je времена протекло од када му je кроз десну натколеницу пролетело тане – не може да одреди. Сат нема да би мерио време. A врхове (пo којима се обично оријентисао) прекрила бледуњаво-бела магла и све претворила у необјашњиво сивило, у неку необичну дневну таму.

Није више ни важно колико je времена прошло. Све је сада постало неважно. Наиђе и тај час у животу када време није више важно и када не само време већ и све остало постаје  неважно. Сада време заиста нема више никаквога смисла. Изгубило je своје значење и своју улогу (за њега).

Покушавајући да угледа врхове завејане снегом, упорно упире поглед у непровидну маглу. Све до данас били су му извесна гаранција за спас. Данас су (и они и та црна шума што их у непрегледном низу као огрлица обавија и краси) изгубили смисао за постојање. Ha тренутке чини му се као да су ишчезли, нестали (незнанокуд) и потонули у бескрајно сивило и тамну белину.

Извијајући се у набреклом снегу попут гладног црва или голождравог врапца који je испао из гнезда пре но што je отперјао и научио да лети, покушава да се према реци повуче. Али, ни за милиметар не може да помери своје изнурено тело. Чини му се да му je нога нарасла као планина и постала тежа од олова.

“Зашто човек не воли да размишља и не жели да зна каква ће му смрт изгледати? Kao да она није саставни део његовог живота! Потајно се чак нада да ћe га на неки чудан (и нејасан) начин заобићи, или можда никада неће ни доћи. A када наиђе, наиђе неочекивано. Изненади га пa не уме да се сналази.. Kao да je у том часу потребно сналажење? Kao да није свеједно како ће се у том тренутку понашати. Изгледа да није! Ето, мени сада није свеједно… Како je смрт, боже, бескрајно глупа (појава). Вероватно зато што je неприхватљива, туђа, мрска!

… Кад бих могао до реке пa онда уз или низ (свеједно), заметнуо бих им траг!“

Нада у могућност повлачења још je присутна у њему. Тамномодрим прстима, набреклим од хладноће покушава да се ухвати за снег, али он, топећи се, ишчезава и нестаје.

Хладне, бистре капи сливају се низ подклактицу и увлаче у тело.

Кривуда траг од његове крви уцртан у белину снега као да даје рука робота повлачила. И до садаje, ко зна колико пута, био рањаван, али тако исцрпљујуће болове није осећао. При мајмањем покрету, бол стреловито пролази кроз све дамаре.

„… кад бих могао само до реке! Заметнуо бих им траг…“

Река, међутим, непроменљиво тече и жубори уједначено. У његовим ушима одзвања њен жубор као ехо далеке непоновљиве прошлости из тамних непознатих крајева.

Гађали су га са ћувика обраслог белим витким брезама и заносећи се пo дубоком снегу као страшила у стрњикама на јесењем ветру одмах појурили. Црни се брдо и комешају шињели тамоножуте боје као мравињаци пре кише. Јуначе се и утркују храбрећи један другог промуклим, пискавим гласовима.

„Мирко ми јуче рече да су сви у Граданцу изгинули. Остала je само Гордана. Прогоне je, каже, сада као рањену звер. Да ли ће преживети само Гордана или ћемо сви изгинути!… Сви до једнога…

„… кад бих могао само до реке. Па онда уз или низ воду – свеједно! Заметнуо бих им траг…“

Крупне и мокре лапавице падају уобичајеном брзином. Својом шареном игром засењују вид. Бокори се и расте бескрајна белина. Повремено чини му се као да белина тамни претварајући се у бескрајно црно море са огромним таласима који се пропињу и насрћу на њега.

„Све се заверило против нас! Kao да смо највећи грешници на свету! Kao да нас je и небо и сунце проклело!“

„Кад бих могао само до реке…“

Одлуталим погледом обухватио je ћувик обраслог витким брезама и пожутелог до фашистичких шињела. Пренео je поглед затим на реку, на њену бистру воду.

„Никада се не замути! Нарасте само до травњака или ивице леда. И никада нисам знао кад je лепша! Да ли у пролеће док се у њеној води (као у огледалу) преламају бели облаци или у јесен док no њеној површини убрзано плови опало лишће…“

„ Кад бих могао само до реке, до њене бистре воде пa онда уз или низ – свеједно…“

He мири се са чињеницом да више нема снаге за повлачење. Час подрхтава као да га струја прожима, a час oceћa као да га врео пламен лиже пo лицу.

„… сваки човек има своју смрт (непоновљиву) као и живот. Замишљао сам да ћy умрети окружен унучићима (каква илузија). Дође рат и донесе неслућене промене…“

„Када ли je све ово почело! Да ли још онда док сам као дечак слуговао пo косовским селима једва подносећи сву тегобу сиромашлука и понижавања или док сам радио на
грађевинама пo Дорћолу слушајући разговоре старијих радника о непрадви која влада међу људима. Можда и онда када сам се на Голубовом мосту срео са оним нашим гимназијалцем истераним из школе због забрањене литературе… Зашто се сада свега тога сећам и зашто ли о томе размишљам када je све то сада далека прошлост a будућносг више не постоји“…

Прекривене дебелим наносом мокрог снега ливаде се гибају, таласају и повијају, тамне и ишчезавају у непостојани сутон, у привидну ноћ и закаснело јутро. Сетио се како у пролеће побеле од нарциса, a мирис се до звезда пење.

„… Никада нам није било доста игре пo њиховом набреклом тепиху од разноврсног цвећа. Опијало нас утркивање ко ћe убрати најлепши и највећи букет цвећа. Кад напунимо наручја бацали смо га у реку посматрајући га како нестајепреко углачаног белог камења ношено
брзим таласима. Затим бисмо брали друго, из почетка све док не би пао мрак. Враћали смо се касно пo ноћи док су пси рзали на нас иза плотова и тараба. Осећали смо се неизмерно срећни и радосни. И увек нам je жао било што се окончао дан и што морамо да прекинемо игру. Нисмо ни помишљали да ћемо једнога дана да одрастемо. Taj наш скривени рад личио je на велику позорницу док су околна брда и планине били посматачи… Ha празницима долазили су ђаци из Севца, Врбештице и Јажинца. Пуниле се долине њиховим жагором, одзвањала je граја преко врхова. Затим je дошло слуговање, пa потуцања за надницом и – PAT. Окрутан, тежак рат и сада – КРАЈ.

To je био цео мој живот. Трајао je колико и замах птичјих крила у пролећном лету…”

„… Кад бих могао само до реке..“

Дошли су да нам скину са лица и ону малу радост што je пoкаткад имамо. Да нам ускрате ход пo нашим ливадама.Да нам кажу да смо недостојни људских права и људске среће. Да нас униште! Kao да само они имају право на сунце, звезде и ваздух. Kao да само због њих дувају ветрови и долази пролеће. Само због њих ли цвета цвеће и листа шума. Због њих ли само певају птице и жуборе реке… Хоће да нам забране да на овом бујичавом и гудуравом краичку
земље слободно убиремо прегршт жита, да без страха заспемо у хладу крај потока, да певамо своје песме и ослушкујсмо тишину..“

Громаде стена као окамењени лавови пропињале су се уз светлост. Магла се сабијала у јаруге. Појавило се шаренило над понорима. Почело je разведравање. Гледајући у те развучене траке светлости и магле чинило му се да се стење спојило са небом и да се све около у неку
утвару претворило пa кидише стрмоглављујући се свјим кудравим гребенима да би што пре прекрило његов поглед пун залуталих сећања.

Из успомена израстало je детињство и учитељ Младен како им на обали крај реке држи час из познавања природе. У виду гомилица правили су планине од песка. Воду из реке захватали су капама и посипали на поједине „планине“. Показивао им je које су старе a које младе. Младе су са оштрим врховима и стрмим литицама које још није спрало време бујицама.

– Тако ли je, Заврзане? – упитао га je учитељ Младен.

– Такоје! – одговорио je.

– Е, мој Заврзане, ти ништа не знаш, као теле! – са презривим гласом довикнуо je учитељ Младен повукавши raистовремено за ухо тако снажно да га je скоро подигао од земље.

Заврзан je био најбољи ђак, али и син најсиромашнијих родитеља пa га je учитељ Младен врло често вукао за ухо да би га пред газдином децом понижавао и вређао.

„… изгинули су у Граданцу. Каица je, прича Мирко. погинуо у Врбештици…. остла je само Гордана… Ja ћy овде, крај реке… и на овом месту може се умрети. Мислио сам да je створено само за игру и жагор.

Ослањајући се на стопало десне ноге и придржавајући се рукама join једанпут je покушао да се подигне. Тело се понашало као да je туђе. Рањена нога била je непокретна, мртва. „… Зашто човек мора да има ноге? Требало би да има само очи, велике зелене очи да гледа олисталу шуму, врхове снежних планина, таласање брежуљака, беле облаке и плаво небо. И срце да има. Бескрајно велико срце да воли све што je лепо и добро на свету…“

У сивилу сећања лебдео je лик стрине Магде са превесом на глави и коланом од сјајних костренки како га као сасвим малог води у шталу да види тек отељено теле. Имало je танке, дуге ноге, сјајну црвену длаку и кратак шарени реп. Сетио се свих празника, сабора и других весеља. Из дубине свести изрониле су бројне рецитације што их je са великом муком учио. Учинило му се да први пут осећа лепоту у тим једноставним речима:

„ Ал’ се небо осмехива ал’се река плави…“

Одмотава се у његовој свести живот несхватљивом брзином. Ничу слике давно заборављених детаља. Таласа се туча на Прочки између сенки кумбара и дречавих гласова. У бучном хаосу распознаје се и име Љубице Богданове. Богдан се због те увреде потукао са половином села. Ваљала се руља између плотова и јаруга, мирисало згариште смоле и смрдело догоревање отпадака у мрачној стрмини потока. Укочена као икона, Љубица je стајала уз
Шокљев зид задовољна што се то због ње догађа.

„… Да ли се сваки пре смрти ceћa свега што je заборавио! Да ли je то тренутак опраштања… Страшно je имати само један живот!… Кад сада затворим очи никада више нећу видети пролеће, нити осетити топлоту сунца. Ни са ким се више нећу срести нити заплакати. Нећу осетити ветар како долази са планине обавијајући ми тело и надимајући груди као да би хтео да ме понесе преко зелених поља у далеке земље…“

Изронила je и дежмекаста фигура Спасене Узунове са чистом белом марамом око главе како се гега у црној сукњи и црвеној скутачи. Појавио се и њем мали воћњак испод Јаворца где je крао тек заврзле јабуке. Кад би се низ сокак појавила, нестајао je као вихор поред реке скривајући се у густом жбуњу крај Ђукиног плота. Због тих крађа настајала je свађа између Спасене и његове мајке, па je увече добијао небројене шамаре преко лица, чела и потиљка.

Сетио се сахране стрица Стојка. Великим секирама комшије Рајко и Ђурађ дељали су сирова трешњева стабла. Црвена боја дрвета као да je крварила. Ређале се жене поред одра и нарицајући спомињале хајдуке, пушке, Шабац, Куманово и Кајмакчалан где je остао без десне
руке. Ha крају je савдук био ишаран плавом и црвеном бојом као да гa je део неба обавио и као да су поточићи крви потекли преко тог плавог неба.

Појавила се и Милица. Пролеће се претворило у бескрајну плавозелену нит. Продрло je топло сунце скоро до краја срца. Трепериле су груди као тек олистала бреза.

Девојке je приметио на Превалцу чак како ишчезавају у даљину. Њихале се пo отрављеним пропланцима као младо жито на мирном ветру. Ишле су да требе ливаде. Посматрао их je како се пењу уз оборено стабло старе букве и спуштају држећи се за руке. Била je то игра безбрижних бића занетих собом која забораве на све што постоји око њих пa заробљена лепотом дана и раздраганом младошћу играју се до самозаборава.

Прво je ишао литицом Ковника a затим je скраћивао пут преко Добриног лаза. Кад их je сустигао на падини Венчана, хтео je нешто да им каже али су му речи само до грла долазиле. Целога дана гледао je Милицу како ради. Посматрао je њене руке, косу набујалу и савијену у комаре испод овлаш везане мараме, везене доколенице. Сунце je пржило као ужарени сач. Ширила се бескрајна светлост, тонуло je време у неограничену тишину. Све je одисало
спокојством и миром. Само се његова душа распињала између жеље да нађе неку погодну реч и немоћи да je изговори.

Учинило му се као да га огромни таласи носе према непрегледној пучини a мајка га, као некада док се играо у дворишту, зове са чардака да нахрани пилиће. Мешала се прошлост са продорним звуцима сурли и бубњева као кад се удавала комшика Борка. Чинило му се да чује и тужно блејање јагањаца када их на Ђурђевдан одвајају од својих мајки. Све се полако претварало у пиктијасту масу која се као лавина кретала у неодређене правце. Није више био у
стању да види обрисе врхова иако су били чисти и јасни наспрам плавог неба, нити je могао да чује гласове фашиста који су разговетно одјекивали као звоно сеоске цркве у сутон. Ишчезавао je полако и жубор реке који je односио последње његове речи:

„… He разликујеш ко те више a ко мање воли или те уопште не воли. Чак си му мрска и одвратна. A када би ту разлику правила до неба би нарасла и набујала, преплавила би брда и планине, подигла би ме према сунцу и тако избавила…“

* * *

Глас о смрти Заврзановој ширио се брзином муње. Међутим, врло мали број људи веровао je да je то истина. Огромна већина сматрала je да je то једна од небројених лажи које je окупатор ширио да би уносио неспокојство и малодушност у поробљени народ. Заврзан je био легендарни јунак. Народ je веровао да je бесмртан.

Неизвесност je трајала до поподне када се на стрмини која се нагло спупгга према селу појавила чета фашистичких војника. Ha челу колоне, у шињелу дугом скоро до земље, корачао je војник носећи на бајонету Заврзанову главу. Плава коса спуштала се скоро до половине
крвавог лица. У селу je владала пустош. Неколико дечака само посматрало je кроз ограде од тараба призор који ћe се за цео њихов живот урезати у памћење као неизбрисиви траг ожиљка. Посматрали су последњу шетњу Заврзанове главе корз сокаке где je као дечко јурио на парипу
замишљајући да јаше на газда-Ђурином Вранцу. Прекривени великим снегом кровови су покушавали да се пропну a зидови изађу из својих темеља, приближе један другом и запрече пут ужасу.

* * *

Тек изроњено сунце иза устремљених врхова бацило je своју светложуту светлост преко снежних врахова на које су неуморни зимски јужни ветрови нанели огромне као сабље оштре наслаге снега наспрам понора и литица и још више појачале нагибе витких стреха таласасто извијених у занетом гибању. Кривудави пут поред замрзле реке још je у хладу, још до њега коси зраци хладног сунца не допиру. Изнурени од немилсордних удараца и премрзли од поливања хладном водом пo шкрипавом снегу отац, мајка и два млађа Заврзанова брата, посрћу на једну пa на другу страну путељка неиспрћеног и једва видљивог у бескрајној белини. Испред и иза њих корача група војника и агената. Војници на својим раменима носе дугачке пушке a агенти кратке аутомате. Агенти имају велике вунене доколенице и крзнене капуте.

Прво су прошли поред појата одакле je допирало блејање ненахрањених оваца и лавеж гладних паса. Затим су ишли преко ливада. Прошли су и кроз густу ниску букову шуму која je на снежној основи стварала непрегледну игру светлих и тамних односа, пa je подсећала на неки чипкаст чаршав од црне и беле вуне изаткан. Са десне стране, на окомитим стенама, у непоновљивом ритму ређале су се брезе, борови и јеле, налик на неки ансамбл у разиграном
даху. Драга, лепа и некада поуздана долина претворила се у бескрајни понор.

Из застртог потока, кроз мирно јутро одјекнули су рески рафали. Са стрмог гребена полетео je један велики opao и, раширивши крила, покушавао да ишчезне у бескрајну светлост сунца.