Зима је те године неочекивано рано наишла. Јутра су за то доба јесени била необично хладна. Ваздух је, испуњен разређеном свежином, незадрживо продирао у све делове тела.

Посвећујем својој супрузи, верном сапутнику на Сизифовом послу.

Зима је те године неочекивано рано наишла. Јутра су за то доба јесени била необично хладна. Ваздух је, испуњен разређеном свежином, незадрживо продирао у све делове тела. Тамни облаци се, попут страве из далеких прича, надносили изнад села и у јуришу освајали планинске врхове Језерине, Черенца и Острвице, обавијајући их снажним захватом. Цела природа чудно се понашала. Сељаци су предосећали и, по неким симптомима једино њима познатим, знали да ће зима бити тешка и дуга. То предосећање посебно је почело да забрињава сиротињске породице које нису могле да се припреме за зиму. Нису имале ни жита, ни брашна, ни огрева, ни одеће, ни обуће. Скоро ништа.

Убрзо се Љуботен појавио под снегом. Другог јутра снег је прекрио Пиљевац, Млаке, Равништа, Градишта и Коритишта. Једино га још у селу није било, изгубљеном и шћућуреном између стрмих литица Шупељкамена и Берове главе. Трећег јутра Николини су у току ноћи, у постељи осетили да је снег у селу пао. Осетили су то по хладноћи која их је рано пробудила и по светлости познатој од раније, која је продирала кроз прозоре. То је за њих била последња опомена да предузму све што могу за збрињавање деце. Било их је троје. Најстарији је ишао у четврти разред основне школе. Имао је тек десет година. Средњи је ишао у први разред, а трећи, најмлађи, имао је четири године. Отац није нигде радио. Правио је Циганима мехове, или се бавио ситним надничарским пословима – оправљао дотрајала врата, прозоре, каце, ведрице и бучке и преграђивао просторије по шталама и плевњама. Све је то било обично крпљење од данас до сутра. Најгоре је било што је вид почео да му слаби. То се нарочито примећивало кад би му пала нека алатка са тезге. Рукама би је тражио, опипавао, а она је била ту, испред самих очију. Његова жена, Цвета, сматрала је да је то због “зарламе”; због претешког живота и напора; због потуцања по целом свету и дугог ратовања. “Не могу очи да издрже толику муку” – говорила је она.

Претурајући по мислима шта да раде и како да зараде који динар, Цвети је пало на памет да би можда поп хтео да му Никола уради корито. Жена му је у другом стању па ће сигурно бити потребно – ако већ није код неког наручио. Пошто је заложила ватру, распремила по кући и донела воду, упутила се према поповом стану. Поп тек што је устао, а попадија је још лешкарила у кревету.

  • С каквим добром, Цвето, тако рано, по оваквом невремену, – упита је поп.
  • Изненади нас снег, попе! А деца гладна, гола и боса. Па се сетих: можда би вам требло корито да вам уради мој Никола? Ето, имаћете пород, а Никола је још најбољи мајстор у селу. То сви знају, сви ће вам рећи да је то истина што вам кажем. Нико од њега не може да посече дебље стабло, ни да га пренесе и одеље. Имали бисте лепо корито!
  • Јадна жено, рече поп, па куд ће по оваквом невремену! Зар не видиш да ни вуци из јазбине не излазе, а не да неко иде у шуму и прави корито!

 

  • Није њему први пут, попе! Било је још и горег па је одлазио и радио. Реците само да ли пристајете?
  • Добро де, нека уради. Али, оно мора да буде најбоље од свих што је до сада урадио! Мора да буде лако, погодно и спретно за ношење.
  • Зна он како треба! Не брините! Важно је да сте пристали.

Вратиши се кући, Цвета рече Николи да је поп пристао да му уради корито за прање пелена. Никола је одмах почео да се припрема. Узео је секиру и сео поред ватре да је оштри. Чинио је то врло спретно. Прво је дуго оштрио једну страну, а затим другу. Преко пута њега седео је средњи син Голуб, кога је Никола звао Гале, и нетремице гледао како отац оштри секиру. То га је увек одушевљавало. Не зна ни сам зашто, али је, све што је отац радио волео да посматра. Занео би се, па би дуго, дуго гледао како отац ради. То је чинио и сада. Не може се рећи да се то и оцу није допадало. Волео је што његов тако мали син показује велико интересовање за алат и рад. Осећао је да у том детету постоји нека посебна склоност. Зато је сада са особитим мераком оштрио секиру, која је из часа у час добијала све више светло-сиву боју. Повремено би је подигао, ставио у крило, обрисао дланом, а затим окретао час на једну час на другу страну, опипавајући прстима сечиво. Имао се утисак да с њом води неки нечујни разговор, као да спремају неку заверу. Спустио би је и поново наставио да оштри. Чинило се као да оштрењу нема краја. Али, он је тачно знао колико је то потребно. Оштрио је све док секира не би добила сјај сличан месецу у хладој ноћи. Тајна његове снаге лежала је, изгледа, у оштрој секири.

Сутрадан, када је требало да Никола пође рано у шуму, и Гале је желео да иде с њим. Није то било први пут да са оцем иде било где, али је сада невреме било такво да се Никола није усуђивао да га поведе. Гале је био упоран – плачући је захтевао да и отац не иде уколико и њега не поведе. На крају, Гале је успео – дозволили су му да пође са оцем.

Док су пролазили кроз село, снег је падао смирено и равнодушно. У Севцу снег увек данима пада стрпљиво и упорно, нарастајући до кровова старих кућа покривених сламом и потамнелих од чађи и дима.

Део пута до Котливачког потока био је лако савладљив, па је обично први ишао Гале. Раздраган, одморан и свеж, чинило му се као да има крила, и да ће зачас да прелети та замагљена и у суснежици изгубљена брда. Час би потрчао, а час успорио ход. Био је нестрпљив. Желео је да што пре стигну у шуму коју је он на њему нејасан начин волео. Отац је ишао за њим уједначеним кораком носећи секиру на рамену. Његов ход је био тако карактеристичан да га је Гале по њему препознавао на неколико километара даљине, чак на последњој кривини, код Завртње, близу Јажница. Погурен, не осврћући се ни лево ни десно, ишао је, грабећи пут као робот. Нико се није усуђивао да с њим путује. Било је то увек напорно путовање. Важио је за најиздржљивијег и најбржег пешака у селу.

Од потока пут је скретао уз стрму косу, којом се једва ишло и у току лета, када је био без снежних наноса. Успети се по оваквом невремену било је скоро немогуће. Гале је застао и пропустио оца, који је закорачио у чист и дубок снег. Ноге су урањале до изнад колена и сваки корак представљао је огроман напор. Суснежица је свуд унаоколо, као копрена од неке нестварне материје, замагљивала распознавајуће трагове, па се ишло насумце. Са десне стране одзвањало је протицање потока испод ледених облика, а с леве, скоро вертикално стремио је у сиво небо Жеженички рид проткан шикаром и шупљим стенама, које су лисицама служиле као изванредна склоништа. Нигде живе душе! Владала је хладна, лажна тишина, јер утисак је био да је све испуњено нечим невидљивим, само што је притајено и нечујно. Владало је глуво доба дана, карактеристично за опустошене зимске пејзаже које човека доводе у стање потпуне изгубљености.

Гале је приметио да отац нагло почиње да се замара. Приметио је то по његовом дубоком и учесталом дисању. Отац се још више замарао док је Галету пртио пут. Гале није могао да прати његове кораке, био је сувише мали. Зато је отац правио праву пртину. А то је било много напорније.

  • Можеш ли Гале? – понављао је после сваког трећег- четвртог корака отац.
  • Могу, могу! – Гале је скоро механички изговарао ове речи.

Како су одмицали према планини, снег је бивао све већи а пут све стрмији. Наилазили су на онај критични део, који је увек представљао посебну тешкоћу да се савлада. У току лета ишло се благим серпентинама, као што то чине натоварени коњи. Али сада, зими, када је снег био до изнад колена, скоро да није постојао начин како да се иде даље. Никола је застао и окренуо се према Галету. Гале је приметио да се отац ознојио. Вунени шал, којим је увио главу, био је скоро, мокар од снега и зноја. Преко лица је струјало снажно испаравање. На брковима и обрвама нахватало се иње. Од топлоте, која је долазила из уста и носа и хладноће, која је испуњавала ваздух, стварао се на длакама лед. Гале је посматрао оца са пажњом, али и жељом да то он не примети. Одједном, учинило му се да је његов отац исувише стар и изнемогао. “Да ли је мој отац био накада млад?” – питао се Гале. Он га као младог није никада видео. И тада је први пут завидео свим својим вршњацима, који су имали младе очеве. Покушао је да то некако у себи оправда. Његов отац јесте да је стар, али је зато био ратник. Пропутовао је скоро цео свет. Као ратник и печалбар али – није важно. Важно је да он сада има о чему да прича. И то увек ново и интересантно. То њихови очеви не знају. “Мој отац зна много прича о Чарлу Чаплину и Насрадних Хоџи; о далеким чудним земљама, о непрегледним морима. А кад о рату прича, то је као да измишља. А у ставри све је било тако”.

– Хоћемо ли Гале? – трже га очев глас. – Али данас ће тешко ићи. Много пада снег!

Застајкујући и посрћући, стигли су до узвишице на којој се, мало даље од пута, покрај самог поточића, налазило бачило. Када су у току лета ишли овим путем (а више пута су намерно пролазили да би свратили до бачила и били послужени сурутком, мућеницом, а догађало се, понекад, и млеком) отац је наговарао бачице да Галета понуде свежим, несланим сиром. То је сматрао за нешто изузетно и посебно. Сада је овде царовала зима. И да није тог бачила, скривеног испод боровог стабла и прекривеног снежним пластом, које је подсећало на летње дане, када се разлеже блејање оваца праћено лавежом, сматрао би човек да овде влада вечита пустош и да је лето тако далека прошлост која више нема никаквих изгледа да се врати.

Исцрпљени и уморни, застали су крај извора који се налазио, отприлике, на половину пута између села и четинарске шуме. Извор је био наткривен огромним гранама јаворовог стабла, испод кога су у току лета пландовале овце. Никола и Гале су се овде обично одмарали, правили предах и прикупљали снагу за даље путовање. Отац би, по навици, сео, извадио дуван-кесу са кресивом, кременом и трудом и полако почео да завија цигарету. Осећало се да је то изнад свега волео. Чинио је то с највећим задовољством; било је то нешто најдраже што му је још преостало у животу; нешто једино што је за њега имало још извесног смисла. И све је ишло добро док је од скоро пожутеле новинске хартије прстима вешто “кројио” одговарајући облик и на њега ставаљао дуван. Невоља је почињала када је требало да запали цигарету, као што је и сада био случај. Обично би се труд од зноја овлажио па никако није хтео да задржи варницу. Онда би почео да псује. Прво бога, а затим би ишао редом док би стигао до своје жене, Цвете. Ту се најдуже задржавао. Псовао је цео њен род, њен “сој”, како је он говорио. Сматрао је да “све што мачка мачи – миша једе”, па и његова жена не може да буде боља од своје мајке Линуце (Илинке). Од ње је ту горопадну нарав наследила. Осећало се да га псовка лечи. Као еликсир враћала му је живот, свежину и снагу. Кроз псовку је давао одушка свим својим нагомиланим патњама. Псовао је због свега онога што му је у животу учињено као неправда. Ко га је добро познавао, знао је да, док псује, непрестано мисли на све оно што је преко главе претурио у свом промашеном животу. Мислио је на она дуга печалбарска путовања у Влашку и Румунију, која су трајала по месец и више дана, и то све пешице, носећи храну и постељину на леђима по врућини, киши, снегу или ветру. И то док је још скоро био дете. Мислио је и на Калифорнију или Индијанополис, где је провео добар део свога живота. Сећао се и оних јуриша на Кајмакчелану у добровољачком одреду и свих својих другова који су остали по рововима. Сећао се можда и Марсеља, када су их Францускиње посипале цвећем са прозора док су марширали према пристаништу. Сећао се Алжира, Бизерте и других места кроз која је прошао као добровољац до доласка на фронт. Није спомињао, али се осећало да псује и оних стотину дана јуришања без застоја гонећи Швабе од Кајмакчелана до Целовца. Сада се, после толико година, питао и, вероватно, горко кајао зашто ли је то учиниио. У Америци је имао удобан живот – одлично се снашао. А овде? Након толико година, од када се рат завршио, шта је од себе начинио? Изродио је децу и сада више није у стању да их храни и издржава. Нема ни пребијену пару. Дошао је до просјачког штапа. Свађа се сваког дана са женом, и те свађе су толико испуњене мржњом и толико раздиру душу, само што се у убиство не претворе… Где ли је тај зрачак наде! Да ли ће макар још један дан у свом преосталом животу да проживи у радости и срећи? Зрачак наде за њега није постојао.

…Његови хоризонти су заувек били помрачени. Осећао је да је изневерен, да га је неко издао… Издао га је онај коме је најверније служио. Сећао се натписа на ордену који је за своју храброст добио: “За верност и Отаџбину”. И он јој је одиста био веран! А шта му је она за његову верност узвратила? Ништа! Постао је роб, обична рага која се од вуче издржава. Колико пута га осуђивали на издржавање затвора због тих корита које је правио да би хранио децу. Суд није никада оклевао. За сваку пријаву, коју, је поднео шумар, он је, по кратком поступку, доносио одлуку којом се Никола кажљава на двадесет дана затвора. Пешачи Никола по четрдесет километара до Урошевца, носећи дроњаву чергу на рамену којом треба да се покрива у затвору. Ето, то је био тај ратник који није знао да одступи ни за корак онда када је могао. И онда када су Швабе у контрајуришу биле на неколико корака и хтели да заробе његов батаљон. Имао је иза себе погодну одступницу, било је то корито Црне реке. Али за предају и одступање није знао. Ставио је бајонет на пушку и ко зна по који пут прихватио борбу прса у прса.

“…На нашу срећу запевали су митраљези Дринске дивизије са околних брда у прави час и Швабе се дале у бекство.” Сада нема ни официра који су први полазили на јуриш, ни митраљеза. По тим среским канцеларијама седе нека набусита лица која Никола никако не може да схвати. Чија ли су рода и порекла. На синове његовог доброћудног народа не личе. Кад он уђе у неку од тих канцеларија, са гађењем гледају у његов поцепан капут и расквашене опанке. Гледају га тако мршавог, необријаног и јадног, па им никако није јасно да је стварно био ратник и…

…и да су такви као што је он могли да победе Швабе и Бугаре.

“Отаџбина” – колико ли је пута та реч изговорена! Колико ли је крви проливено у оме те речи и колко је њих на издисају изговорило њено име? “Отаџбина” – да ли су то само потоци, поља, планине, језера, шуме, мора и небо над њима као што деца уче у школи или Отаџбину чине и они тамо по тим канцеларијама. Појам те речи “Отаџбина” у Николином размишљању постојао магловит, помрчен, губио је смисао и садржај…

Тонуо је негде и нестајао. Није знао, нити је могао, да успостави неке координате и да га негде с нечим споји. Та реч је за њега постала сувише замршена и нејасна. И зато најлакше му је било да псује. Желео је да псовка нарасте до неба, до звезда, до сунца, да га помрачи и да више не сија. Колико је пута и то сунце мрзео. Чинило му се да је и оно криво за неправду на земљи… Да не треба свакога да греје. Најмање те “подадуле трбоње”, како их је Никола звао, који тако слатко и тако лепо живе на рачун сиротиње.

Гале је обично за то време ћутао и премишљао у себи: да ли сви људи на свету, који одрасту и остаре као његов отац, псују. За њега је цео свет био отац, мајка, неколико његових другова из комшилука и – ништа више. Све је ту почињало и ту се завршавало. Чинило му се да ништа ван његовог села и ван тих планина, које као венац заокружују село, не постоји. Ту је почињао и ту се завршавао његов свет. Тамо, високо на Острвици и Черенцу састављени су небо и земља. Све што људи причају да су негде нешто ван села видели и чули је лаж и измишљотина.

Отац је, по ко зна који пут, узалуд покушавао да запали цигарету. Бацио је онда кресиво и кремен у снег, подигао сс сав блед у лицу и као рањена звера заурлао. Све псовке сада је коментарима пропраћивао: “Да сам имао срећу данас не би био овде, у пустињи, са јадним дететом као са врапцем. Већ бих, као моји вршњаци, одмарао у топлој соби. Као Јован, Стојан, Петко. По цео дан играју у кафани цицу-мицу. Оду само на ручак. А како иду кроз село! Како шире ноге од јорданлука! Као да су турски бегови! Њихова су времена дошла! Нису хтели да пођу на фронт! Зарадили паре у Америци! Саградили лепе куће и сада уживају. А ти Никола! Хтео си да се бориш за слободу, за отаџбину! Испало је да си се борио за лопове. Живи, сада, пасјим животом! И пас боље живи! Лежи сада на слами испред појате! А ја… где сам ја!… Где је та правда… тај бог…” онда би опет псовке наилазиле као река, сустизале једна другу, одлазиле у брда, у шуму, нестајале преко снежних падина, губиле се и ишчезавале. Али највећи број од њих дубоко су продирале у душу Галета и ту се тако снажно урезивало да их више никада ништа није могло избрисати. Гале је погледао оца, погледао разбацане ствари около. Бацио је поглед на шуму, као да је од ње очекивао помоћ, али она је немо ћутала у сивој измаглици. Погледао је село изгубљено у тишини. Затим се сагао и покупио кресиво, цигарету и кремен и замолио оца да још једном покуша да запали цигарету. Можда ће успети. Ваљда се труд осушио од свежег ваздуха, изненада се појавио дим. Очево лице се озарило и постало срећно. Поново је сео и почео да прича. Био је то сада други човек. Радост је брзо испунила његову душу. Гале је исто био срећан.

Од извора пут је водио преко ливада прошараних буковом и лесковом шумом. Заправо ту више није било пута – отварала се пространа снежна пучина и могло се ићи по жељи у правцу шуме. А шума је била још далеко. Та четинарска тамна шума са дебелим стаблима и дугим гранама испод којих никада снег није успео да продре, налазила се изнад самих ливада. Требало је још много зноја, напора и посртања да би се до ње стигло.

Никола је унапред знао где се налази стабло погодно за корито. Познавао је скоро свако дрво, сваку грану у том делу шуме. Посматрао их је како расту, како се шире и дебљају. Свако од њих је, на свој начин, скривено, обележавао. И сада, када се са Галетом приближавао шуми, знао је које стабло треба да посече. Али је знао да је до њега тешко доћи. Налазило се изнад саме стене која се са стране није видела. Заклањала су је снажна стабла која су из ње израсла прекривајући је разгранатим широким крунама. Тешко је било и због тога што је ветар нанео велике количине снега, па се изненада упадало у дубоке сметове. Када су, најзад, стигли до тог бора, који је по снази и величини био најизразитији у целој околини, Никола је спустио секиру у снег, дубоко уздахнуо и у себи повео монолог с њим. ” Леп си и снажан! Али данас ћеш окончати свој живот.” Увек је са болом и сетом у души доживљавао умирање тих горостаса, осећајући истовремено и потајну жељу да из тог двобоја изађе као победилац. То обарање, то сечење тих горских лепотана доживљавао је као двобој. Знао је да је он једини који их побеђује. Многи су долазили, покушавајући да оборе неко од њих, али су, после неколико сати рада, стидљиво одлазили кућама, остављајући их тако унакажене да се или осуше или с муком залече ране које су им ти немоћници наносисили. Многа од њих је Никола проналазио и докрајчивао из чистог сажаљења да се тако рањена не муче. Док би Никола секао, а други посматрали како то ради, мислили су да је лако и да то сваки од њих може. Када би почели, убрзо се уверавали да је, ипак, само он за то способан.

Никола је имао обичај да пре него што почне да ради, заложи ватру. Волео је да поред себе има ватру. Да седне поред ње и да сатима посматра те пламичке како изводе своју чаробну игру. Ватра је за њега имала симболику трајања у нестајању. Поред ње се најбрже и најлакше одмарао. Ватру је волео и из једног практичног разлога што је од ње лакше палио цигарету. Није могао сатима да се петља са кресивом. Зато је, и сада, прво хтео да заложи ватру. Почео је да скупља суве гранчице и суву траву поред стабала. Ватра му је била потребна још и због Галета. Док он ради, Гале обично стоји, цупка и гледа. Кад је лето и када нема снега мало и прошета около. Али сада снег је свуда около велики, па не може ни метар даље. Принуђен је да буде стално на једном месту. Када је ватра почела да гори и да се чује њено пуцкетање, Никола је скинуо капут, одмотао шал, пришао стаблу и замахнуо секиром. Одјекнуо је први ударац. Разлегао се преко долина, па се као ехо поново вратио у смањеној снази. После првог следио је други, трећи и планина је оживела. Дотле мирна и тиха, одједном је била нарушена гласом који се ширио преко разиграних брда, стена и шума. Ударци су се понављали у наизменичном ритму. Први је био дужи и тањи, а други краћи и дубљи. Први је засецао стабло косо, одозго према средини, а други попречно. Они су се под углом спајали, скидајући део по део. Тај наизменично уједначени ритам одликовао је Николин начин сечења. По том ритму препознавали су га све докле је допирао одјек његове секире. А он се у тишини, као што је била данас, далеко чуо. “Опет онај (подразумевало се да је то Никола) сече негде! Какво ли је сада стабло изабрао”. Говорили су дрвосече, чобани или шумари који су препознавали глас његове секире.

Ватра је тињала, димила, секира се изнад Николине главе пресијавала, да би се понета стреловитим замахом, својом оштрицом дубоко зарила у ткиво бора. Гране су подрхтавале при сваком ударцу. Гале је ћутао, дремуцкао и с нестрпљењем очекивао да се бор заљуља. До тог тренутка било је још далеко. Иверци су летели кроз ваздух и у благом луку нестајали у снегу. Никола се већ био уморио. Пришао је ватри, огрнуо се капутем и понудио Галета да презалогаје оно што су од куће понели. Био је то комад проје, два црна лука и со завијена у белу и чисту крпу. “Са луком и пројом не иде се у планину, по снегу и зими. За хладноћу, као што је данас, потребна је јака храна, потребно је месо” – шапутао је Никола. “Али где да га нађемо”! Месо је много волео! Био је скоро прави месождер. У Америци је имао своју месарску радњу. Навикао је тамо да једе месо сваког дана. Овде га није било ни за лек. Можда и зато што је радио најтеже физичке послове и у најгорим условима, нагон за масном храном код њега је био до чудила развијен. Није могао да одоли искушењу а да не украде парче сланине које је његова жена Цвета сакрила негде на тавану. После су настајале ужасне свађе. Сав комшилук скупљао се да их слуша. Велика исцрпљеност гонила га је на најгоре – на крађу у сопственој кући, од своје жене и деце. Али глад му је мутила разум, и он није могао, нити умео да се бори против ње. Знао је да је Цвета у праву када га грди и виче на њега. Знао је даје то сакрила за децу, да им за Божић или Прочку скува масно јело. Али, зар он нема душу. Кад уз стрме падине крене у шуму, кад нестаје снаге, а у грлу застаје дах, како да нешто не поједе што би му вратило живот. Зато није увек давао за право својој жени. Чинило му се да сувише брине само о деци, да он може да се одриче свесно, као што то она чини док надничи код богатих сељака и увече своју вечеру донесе деци да би имала да једу сутрадан. А она легне без вечере. Она је, ето, могла. А он није могао да толико одолева глади. Били су различити. И зато нису могли да се сложе. Она је била претерани штедиша и сувише окренута деци. А он мало комотан. Потрошио би брзо, ако би имао. И појео би “не мислећи за сутра”, како је имала обичај да говори његова жена Цвета.

Ритам удараца поново се разлегао планином. Осећало се да слаби полако снага бора. Видело се то по његовом све јачем љуљању при сваком следећем ударцу. Треба још и са супротне стране засећи један део стабла и онда се бор заноси и – пада. Али треба знати где и како да падне, на коју страну. Ако падне на ону где је после отежано крашћење грана, онда је то права божја казна. Зато је Никола строго водио рачуна да бор падне на ону страну на којој ће му најлакше бити да га обради и припреми за вучу. Догађало се, понекад, да падне тако да се више не може извући. Остао би да штрчи све док не иструли. Никола је то добро знао. Ако би се десило да бор падне тако да га не може извући, била би то још црња судбина за његову породицу. Још већа неизвесност и још мрачнији облак туге и глади. Јер, и сама глад није толико страшна као страх од глади. То њено ишчекивање, та дуга бескрајна стрепња, то посматрање смањивања и нестајања брашна, пражњење наћви, амбара, тај њихов звук кад остају празни, то је ледило крв у жилама свима у породици. Ту драму ишчекивања глади свако је доживљвао на свој начин. Нико о томе није говорио, али је осећао да свако о томе само мисли. Па и тај мали, четворогодишњи Раде, кад би чуо да жита има још за два-три дана, ућутао би се као болесна птица. У његовј свести глад се најчудније рефлектовала. Он је замишљао да се од глади умире дуго, полако, тихо, да прво умре отац, па мајка, затим најстарији брат, па средњи, и онда он пошто је најмлађи. Дуго би онда размишљао да ли има некога који би им помогао, па је проналазио оне који имају жита и да ли би хтели да им донесу када чују да су гладни и да ће умрети. Сетио би се ујка Милије, газде Величка и других, али је убрзо губио веру да би им они стварно помогли, јер нису то учинили ни до сада, када су остајали без хлеба. Зато је данима ћутао и ишао као мртвац.

Бојао се Никола да до таквог стања, до такве агоније у његовој породици не дође. Зато је строго водио рачуна да овај пањ стигне у његово двориште. Никада, чини му се, није му толико било стало да уради једно корито, као што му је било стало да уради ово сада.

Бор се заљуљао и почео да нагиње на ону страну на коју је Никола желео да падне. Убрзо се чула ломљава грана и он се целом својом дужином нашао на снегу. Требало је потом одсећи приземни део стабла од кога се обично израђују корита. То је био велики посао, раван обарању стабла. И он је могао бити урађен у једном дану, само у току лета, када је дан дуг. Сада, у току зиме, није могло, јер се већ ближио крај дана. Зато су овај део посла оставили за сутра.

Кад су стигли кући, био је потпун мрак. Сели су поред пећи да огреју промрзле ноге. Танки опанци од свињске коже и поцепане чарапе и калчине нису могле да задрже продор хладне воде. Мајка их је упитала да ли су нешто могли да ураде по оваквом невремену. Одговорили су да су посекли један леп бор и да сутра намеравају да га довуку до Котливачког потока, ако их време послужи.

Сутрадан пели су се истим путем. Снег је у току ноћи престао да пада не успевши да сасвим прекрије њихов јучерашњи траг. Радили су све као јуче: покупили суву граву и суво грање и заложили ватру. И пресецање стабла ишло је релативно брзо и лако. Али, када се одвојило, полетело је изненада низ литицу. Чуло се само како ломи грнне и како одзвањају ударци о стене. Зауставило се далеко, у провалији, на ивици шуме. Никола је знао да се негде углавило. Није знао да ли га одатле може извући или ће остати у честару. Да би га пронашао требало је да пажљиво следи његов траг. Покупили су ствари растурене око ватре и полако почели да се спуштају придржавајући се за гране које су врховима дотицале снег. Пањ су пронашли углављен између два букова стабла. Требало је једно од њих посећи и ослободити га. На једном крају пања Никола је секиром издубио рупу кроз коју је протнуо и чврсто завезао уже. Његов други крај пребацио је преко рамена и снажно повукао.

Убрзо су изашли из шуме. Указале се простране ливаде прекривене чистим снегом. Гале је посматрао оца како се скоро до земље повија да би вукао терет. Спуштали су се низ благу косу. Иза њих, на снегу, остајао је јасно уцртан траг. Био је то рељеф који се кривудаво урезивао у ненарушену белу раван. Гале је инстиктивно доживљавао његову лепоту. Да ли због чистоте и белине снега, или због његовог својства да се лако претвара у чудне облике, није био сигуран. Једино је знао да се окрене и да дуго нетремице гледа у ту чаробну траку која је нестајала у даљини. Можда је тај траг волео зато што га је стварао његов отац а он је, ето, сведок и очевидац тога стварања.

Блага падина убрзо се претварала у стрму низбрдицу по којој је пањ скоро клизио. Требало је само одржавати правац. Никола је то врло вешто чинио: трчећи, једном руком је придржавао уже и усмеравао кретање пања. Даље су ишли преко таласастих брежуљака који су својом немирном површином стварали праву игру облика на бледом хоризонту. Вучење терета преко ових брежуљака било је за Галета и његовог оца увек пријатно: стварало је у њиховој скоро увек потиштеној души радосно расположење, јер иза сваког од тих брежуљака израњала је нова слика, друкчија од претходне, као што је и Николин живот био проткан неизвесношћу, неочекиваним и неслућеним обртима. Покушавао је да те принципе живота одгонетне, да те нити које су се у чудан чвор замрсиле некако размрси и повеже у неку целину. Све више је долазио до закључка да је живот исти у великим догађајима као и у малим. За судбину једне личности не постоји мали и велики догађај. Разлика је у томе што је у великим догађајима обухваћени велики број судбина, а некад и судбина читавог света. А у малим догађајима мањи број. Некад може бити обухваћена само судбина једне породице, или једног човека. За драму једне личности није од утицаја размера те драме по броју судбина. Довољно је ако она обухвати само њега. Чак теже подноси ако се сам нађе у њој, ако нема с ким да подели своју патњу. Лакше му је када се осећа да је део једне целине, па макар то био и део једне опште патње. Такав је случај и са његовим животом или са Ником, како су га звали у Америци, јер, како је он то причао, нико од Американаца није могао да изговори његово право име. Апсолутно нико! И зато су му променили име у Ник, уместо Никола.

Чинило му се да би лакше подносио све оно што подноси кад би било и других у таквој неприлици. Али он је био у селу најсиромашнији. Било је још сиромашних, али нико од њих није дошао до таквог краја, до таквог сиромашлука, до кога је он доспео са својом децом и женом. Други су имали нешто од стоке, имали су вочиће, какве-такве, кржљаве, као козе мале, али, ето, могли су да их упрегну и одмене своју снагу. А Никола је све на леђима носио. И није знао кад му је горе: да ли у току лета док све титра и поиграва од топлоте, или у току зиме, док се тетура по снежним наносима пртећи завејане пролазе. То му је дозлогрдило. То му је, чинило му се, исувише трошило снагу. Он снагу није жалио, нити је штедео, када су у питању његова деца; могао је ако би то било потребно, сваког часа да је спали, да нестане и ишчезне, али је осећао да је исувише нерационално троши. Много ради, а ништа не заради. Од толиког рада не може ни да се прехрани.

То га је разједало и о томе је размишљао, док је полако вукао терет низ глатке површине Маслакодова, приближавајући се благој узбрдици која му је задавала много јада. Ту би се терет који је за собом вукао просто укопао, као да га све силе света држе, не дозвољавајући му да се помакне. За савлађивање те узбрдице била му је потребна нова снага коју он никада није осетио да има. Морао је увек да је савлађује већ истрошеном и исцрпљеном енергијом, већ посусталом снагом и изнуреним телом које се тетурало као у агонији. Колико пута је, посрћући, губио свест, па је, после кратаког предаха, настављао даље. Најгоре је било што је сада пут без пртине, што нико пре њега није прошао, па мора да савлађује и отпор неизгаженог снега.

Постојале су три ствари које су га највише љутиле и мучиле у животу. То је била ова узбрдица којој се приближавао, његова жена, Цвета, која је, како је, како му се чинило, према њему била безобзирна, неумољива и окрутна, и кад огњило, он га је звао кресиво, затаји, па не може да запали цигарету. Када би могао ових ствари да се ослободи, чинило му се да би му живот био много лакши, сношљивији. Али, то је било немогуће. Све су оне биле саставни део његовог свакодневног живота. Знао је да ни једну од њих не може да одвоји од себе, да је одстрани. То је била само нека глупа жеља која долази из нејасне даљине, нека сатанска жеља, немогућа, нереална.

Стигли су до подножја узбрдице. Сели су на пањ да се одморе. Ник је запалио цигарету и, док је увлачио дим, посматрао је Галета како врхом од опанка, удара у снег. На њему је одећа била превелика или премала. Ништа није по његовој мери шивено. Капа му је прекривала уши и чело све до очију. Око врата везао је већ изношену и поцепану мараму своје мајке. Беле врпце од опанака преплетене до колена и широке сукнене панталонице, чиниле су га стармалим. Никола га је гледао и ћутао. Размишљао је о његовој судбини, његовој будућности. Није никако могао да предвиди, да сагледа његов живот. Могао је само да нагађа на ком ли ће се крају света наћи, на ком меридијану, на ком континенту. Да ли ће то бити Јужна или Северна Америка или Аустралија. Да ли ће и његова судбина бити непредвидљива и неизвесна. Негде далеко, у подсвести, лепшу будућност своје деце могао је да наслути само ако би дошло до неке опште промене. Та могућност је као далеки ехо допирала до њега. Полугласно, скоро нечујно. Спас своје деце од сиромашлука и вечитог потуцања могао је да наслути само у том шапату.

Сунце је већ било зашло и цео венац планина налазио се у хладу. Ближио се прелаз дана у ноћ. Силуете четинарских и букових шума полако су ишчезавале у бескрајној белини. Планина је почела нагло да се приближава, да прожима тело свежином и хладноћом. Постојала је туђа и негостопримљива. Никола је устао и бацио пикавац у снег. Увио крај ужета око леве руке, пребацио га преко рамена и укопавши ноге у снег, снажно повукао пањ. Затим је померио десну ногу напред, па леву, и почело је оно упорно и дуго савлађивање успона од по десет сантиметара после сваког трзаја. Гале је посматрао оца како се извија испод ужета, како све дубље дише. Тешко му је падало што не може да му помогне. Отац је посртао у леву, па у десну страну. Пањ га је својом тежином заносио, али снага и воља код Ника биле су непобедиве. Он је и овога пута без застајкинања извукао пањ уз узбрдицу и сав задихан окренуо се према Галету.

  • Победили смо, Гале! Од сада ће ићи лакше!

Галета је обузела радост. Увек, кад је отац био радостан, или тужан, то се преносило и на Галета. Галетово расположење зависило је од очевог расположења.

Касно увече, кад је све већ било замрзло и снег снажно шкрипао испод ногу, Гале и његов отац довукли су пањ у двориште. Био је то најлепши пањ од свих до тада виђених. Преко седамдесет сантиметара у пречнику и сто двадесет дуг. Без иједног чвора.

Следећег дана Никола већ обрађује корито. Прво је по дужини одељао скоро половину пања, а онда је почео да продире у ткиво. Иверак по иверак нестајала је утроба бора. Убрзо се наслућивао и облик корита. Појавиле се ивице са стране које су заокруживале удубљени простор. За неколико дана, велики део дрвене масе био је скинут. Корито је већ постало лако и спретно. Без великог напора Никола је могао да га окреће на једну или другу страну. Док је отац дубио корито, Гале је користио прилику да се санка. Имао је најбоље санке од свих својих другова. Отац их је направио од храстовог дрвета. Летеле су као стрела. То су за Галета били најсрећнији тренуци, јер је и он једном имао нешто најбоље и најлепше, када је све своје другове остављао иза себе и први стизао испред школе, где се завршавао њихов спуст. Гале је повремено навраћао да види колико је отац урадио корито.

Недељу дана Никола је дељао, дубио, окретао и дотеривао корито. Пањ је био погодан – прав и чист, могао је од њега да уради човек све што би зажелео. Осмог дана корито је добило свој коначан облик. Било је ни плитко ни дубоко, ивице праве и чисте. Све је било доведено у сразмерне односе. Сваки детаљ био је привлачан и изазивао дивљење. Ко год би га видео, тражио је од Николе да и за њега уради исто такво. Никола је одбијао, никоме није могао да обећа.

  • Нема више таквих борова! Само је поп имао срећу – одговарао је свима исто.

Када је сматрао да је урадио све што је требало, да је све ивице и површине довео дo савршеног склада и очистио их тако да се лагуне јасно виделе како се пружају паралелно, Никола је позвао попа да види корито. Поп га je окретао, гледао и некако није био задовољан. Рекао је да је тешко. Да би требало да буде лакше.

  • Ако је тако тешко кад је празно, колико ли ће бити тешко кад у њему буде воде и веша? – питао је поп.

Никола му је одговорио да ће покушати још мало да га олакша, мада је опасно да даље ради на њему. Није хтео да каже попу да је то прва примедба коју је чуо да се односи на његов рад. Други су увек били одушевљени и задовољни. Био је увређен, али није био тренутак да држи много до свог достојанства. Прече му је било да збрине децу. Зато је ћутао.

  • Шта ти је поп рекао? – упитала је Цвета Николу.
  • Каже да је много тешко. Треба да буде још тање, још лакше.
  • Ја мислим да више на њему ништа не радиш! Ако се њему не допада, продаћемо га другоме. Корито је лепо, здраво, чисто, “паћ”, – како је говорила Цвета.

Никола је оклевао да узме теслицу и удари у неки део корита. Знао је да је све доведено до праве мере и да нема шта да се одузме. Ни најмањи иверак нема одакле да се скине. Али морао је нешто да покуша. Опипавао га је са свих страна да би још једном проверио да није можда негде дебље и да би још мало можда могло да буде тање. Свуда је било подједнаке дебљине. Зато је Никола са целе површине корита скинуо један слој одређене дебљине. Сматрао је да је то једини начин да корито учини мало мекшим. Позвао је опет попа. Поп је поновио скоро исте речи које је први пут кад је видео корито изговорио: “Још је тешко! Треба да буде тање и лакше”.

Николу су ове речи као змија ујеле за срце. Умало се није онесветио. Ипак, смогао је снаге да се одржи на ногама. “Сигурно нема намеру да га купи? Па ме само мучи изналазећи изговор” – помислио је Никола и гласно додао:

  • У реду, у реду, попе! Покушаћу још мало да га олакшам. Мислим да ће моћи још нешто да се учини”.

Почео је да сумња у своје руке, у свој рад. Нешто му није било јасно! Можда стварно више не може и не уме да уради корито онако како би то требало и како је некада радио. Можда је већ сувише стар! Можда стварно и не види више!

Још једном је изоштрио алат и још једном почео да, најпажљивије што је могао и умео, обрађује корито тако да су дуже, бочне стране постале скоро провидне.

Послао је Цвету да позове попа. Попу се није журило. Дошао је тек кроз два дана и погледавши корито летимице, одозго, скоро и не сагињући се рекао да би још тање требало да буде. Никола није ништа одговорио. Ћутао је осећајући да га нешто стеже у грлу. Покушао је да се обузда, да поп не примети да му је толико тешко.

  • Јеси ли чуо, Никола, шта сам рекао? – поновио је поп. – Требало би да буде још тање и још лакше!

“Још тање и још лакше!” – одзвањале су у Николиним ушима ове речи као ехо ружног сна који се не заборавља.

  • Чуо сам! – одговорио је Никола полугласом. А затим је одлутао мислима у прошлост, у ону далеку прошлост када је веровао да ће његова старост сасвим друкчије изгледати, када није ни слутио, ни претпостављао да ће ово што сада доживљава икада доживети. Попа више није примећивао и он му овога тренутка није био важан. Поп је само једна карика у његовом ланцу сиромашлука. И никада му поп не би рекао да корито није добро да је он оно што је некада био. Не би поп имао прилику с њим ни да се сретне. Али сада, када је остарео и када се више никада не може вратити тамо где је некада био, сада је све свршено. Трудио се да, ко зна по који пут, још једном провери где је то погрешио.

… Да ли је то било онога дана када је српски официр, окретан као чигра и као јаблан витак, окићен славом са Колубарске и Церске битке ватрено говорио на досељеничком скупу у Индианополису. Док се српска застава високо лепршала на јарболу, гуслар је громким гласом певао песме о патњама српског народа под швапском и буграском окупацијом. Официр је, ко зна по који пут, ватреним речима позивао да “онај ко је Србин нека дође испод заставе…ко први дође биће кум заставе!…” Сви су се гледали, нико се није усуђивао да први приђе застави, да се први јави. Нико није био сигуран у своју храброст и своју савест. Нико није могао да направи тај први корак пун ризика и неизвесности. Никола је то први учинио. Погледао је около како сви немо ћуте и – пошао према застави. За њим је пошло много света. Сви су му веровали. Сматрали су да не може да погреши. Био је најугледнији међу њима. А чинило се и најпаметнији. Зато су сви пошли. Био је то највећи испит провере оданости, привржености и љубави према Отаџбини.

Од тога дана Николин живот је кренуо низбрдицом. Почео да се стрмоглављује све до дна амбиса. Од оних што су с њим пошли у рат ни трећина се није вратила својим кућама. Посејали су своја тела по Средоземљу и Кајмакчалану. А он, Никола, када се после свих ратних страдања вратио најзад у свој дом у подераном и трулом војничком оделу, кроз неколико дана дошли су жандарми да му и те прње скину. Оставили су га нагог као од мајке рођеног крај огњишта, јер код куће није ништа затекао. Све је било продато у току окупације за прегршт жита по косовским и тетовским селима. Жена га је покрила тако голог чергом, док је у комшилуку тражила старо одело да га приобуче.

Тако се завршило његово ратовање. То је уједно био и крај свих илузија и надања. Колико пута му је Цвета рекла да све што испашта, испашта због тога што је многе повео у смрт. Да се није први јавио и пошао у рат, многи би и данас били живи. Није могао да оспори Цвети да није у праву, али није могао ни да јој призна. То да ли је погрешио или не, држао је као велику тајну за себе. Сматрао је да је то његова лична ствар и да само он треба због тога да испашта. Други нема шта ту да траже од њега и да га питају. Зато је о томе ћутао. Или кад би се сетио, па не може да одоли најезди толиких утисака, онда би плакао – ставио би главу у шаке, сагнуо би се до колена и плакао. Плакао би тихо, нечујно. Ридао би тако неко време док не би наишло олакшање. Оплакивао је самога себе. Сећао се и оплакивао, можда, и оца и мајку који су умрли док је на фронту био. Оплакивао је и млађег брата који је нестао у таласима океана. Свега тога се сетио док му је поп говорио да је корито тешко и да би могло да буде још тање и лакше. Сетио се да ће му Цвета рећи да он увек греши, па и сада док слуша попа. Али, он неће моћи ништа да јој каже, сем да је псује и да понавља једне те исте речи како она није човек већ обична кучка која ништа друго не зна осим да га грди и на њега лаје дан и ноћ без прекида. Тако се онда покрене свађа која добије крила, као вихор узнесе се и почне да кружи свуда око њих и изнад њих, просто не уме да се заустави. И то тако траје месецима и годинама.

Сутрадан је Никола поново пришао кориту. Пажљиво га осмотрио са свих страна и учинило му се да никада није урадио лепше корито. Није могао да схвати зашто се попу не допада. А толико му је стало да га што пре прода. Није могао више ни дан да чека. Журило му се да тих двадесет и пет динара, за колико га је погодио, што пре добије од попа. Зато је поново узео теслицу и потражио место које би можда могао још мало да отањи. Један од углова учинио му се да је нешто дебљи и почео да засеца ткиво дрвета. Оно се понашало некако омамљиво, као магнет привлачило је алатку. Структура му је била питома, мека, боја црвенкасто жута, мирис као дрога. Никола се просто заборавио, био је примамљен лакоћом којом је савлађивао отпор дрвета. И занео се био. Остао је тога дана без дувана, па је и нервозан био. Без дувана је губио стрпљење. Тада би радио одсутно, без контроле. То је и сада чинио. Зато није ни приметио да је корито у једном ћошку, при дну, било већ пробушено. Кроз замагљени вид приметио је у том делу корита неку мрљу. Испустио је теслицу и пружио руке да га опипа. Прсти су се кроз отвор додирнули.

Ушао је у собу, сео поред пећи и ћутао. Цвета га је упитала када ће поп да дође да види корито.

  • Корито сам пробушио! – одговорио је сасвим мирно, очекујући да се на њега сручи као бујица гнев, грдња и сав бес Цветин на рану зиму, немаштину и остало.

Погледала га је скрушеног и немоћног. Било јој га је I ао. Знала је да му је тешко.

  • Не брини, бре! (“бре” је код ње значило Никола, супруг). Зар смо мало брига и невоља претурили преко главе, па да се сад за једно корито секирамо! Снаћи ћемо се! Било је и тежих дана, па смо преживели. Преживићемо и сада. Отићи ћеш у Гатње до Идриза или у Фирају до Реџепа. Даће ти они мало жита. Никада нас нису изневерили, па неће ни сада. Помоћи ће нас и сада. Не заборављају они, као други, оно добро што си им у Америци учинио.

Тихо, једва чујно Никола је заплакао. Знао је да Цвета тако говори због њега. Она је таква била Непокорна! У најтежим тренуцима налазила је највише снаге да се супротстави. Била је то њена особина коју је Никола највише ценио.

Следећег дана, у рано јутро, две силуете оцртавале се на таласастим пропланцима Маслакодова. Чинило се као да стоје, као да су непомичне. Међутим, оне су једва приметно одмицале приближавајући се полако четинарској шуми из које је допирао неки чудан звук налик на подземну тутњаву. Дувао је ветар па су снажна борова стабла јаукала. Убрзо су две силуете ишчезле у шумска пространства. Из даљине се затим чуо уједначени ритам секире који је, заједно са ветром нестајао у снежним наносима. То је Никола са својим синчићем Галетом поново обарао неко борово стабло од кога ће покушати да уради друго корито.

Можда се Гале овога не би ни сетио да након много година није у село дошао. Био је то сада познати вајар чије су скулптуре излагане у многим галеријама света. Радио је у дрвету. И нико од вајара није могао да осети лепoту фактуре и ткива дрвета као он. То је највише од оца научио, кога више није било међу живима. Гале је хтео да бар неку алатку свога оца пронађе и чува за успомену. Зато је претраживао свуда по кући, тавану и около куће. Иза куће, испод стрехе пронашао је прармат који је без употребе потамнео и остарео. Погледао га је мало боље и приметио да је то оно корито које је његов отац за попа радио. Узео га је у руке и окретао. Било је лако као да је од картона. Пронашао је и ону рупу на кориту и сетио се свих оних момената које је донела изненадна зима. Поново му је пред очима заблистао очев лик како се, обавијен вуненим шалом, испарава од умора и зноја.

“Облаци над Шаром”

 

“Тражећи почетке и изворе сопственог стваралаштва пут ме незаобилазно води ка родном, патријархалном огњишту, поред кога се генерацијама стицало искуство у обради дрвета.”