Осећао је извесну радост у души што ће на путу до Селовароши видети нове, непознате крајеве, али и тугу за својим селом, браћом и друговима које оставља у њему. Био је то његов први одлазак из села. Мајка га је пратила скоро до Јажинца. Затим је стајала све док није зашао иза Самарџиних кућа.

Осећао је извесну радост у души што ће на путу до Селовароши видети нове, непознате крајеве, али и тугу за својим селом, браћом и друговима које оставља у њему.

Био је то његов први одлазак из села. Мајка га је пратила скоро до Јажинца. Затим је стајала све док није зашао иза Самарџиних кућа. Окрећући се да је још једном види, левом руком придржвао је јанџик, а десном снажно махао. Није могао са те даљине да јој види сузе, али је знао да плаче, проклињући час када је дошла на свет. Пут је водио поред брзе реке Лепенца, чија се вода, уз снажан жубор и продоран хук, преливала с камена на камен.

С десне стране од реке стремили су у небо врхови Шаре, проткани снегом. Над њима су мировали густи, као ноћ црни облаци. Шумски појас пламтио је у боји. Брезе су биле светложуте, а најбројније буково лишће – тамноцрвено. Са леве стране простирали се у недоглед усталасани брежуљци. Први део пута био је за Галета веома узбудљив. Видео је многе потоке, воденице и засеоке увучене у окомите кланце. Сретао је непознате сељаке и натоварене коње. Међутим, како је путовање дуго трајало – требало је препешачити преко педесет километара, што је за његов узраст било напорно – почео је да осећа како му ноге из часа у час све теже постају. Као да се у олово претварају.

У Селоварош повела су га два трговца који су обећали његовом будућем газди да ће му пронаћи и довести слугу. Ишли су на десетак корака испред њега и живо разговарали, не обраћајући пажњу да ли он може да издржи темпо којим они иду.

Због његовог умора и посустајања, растојање се све више повећавало, па је једног тренутка, љутећи се на себе што не може да иде брзо као и они, заплакао.

Било га је некако стид.

Кад су били на половини пута, почео је да пада мрак. Нису више ишли поред реке, већ узбрдицом Бродске стране, кроз ниско шибље, јаруге и ливаде.

Са узвишице изнад села Гатња угледали су светла Урошевца како чкиље у измаглици, као на издисају.

Посрћући по мраку, по џомбастом и неравном путу, трудио се да у мислима представи свој будући живот у Селовароши. Покушавао је да замисли газду кога никада није видео, газдарицу, штале, село. Истовремено сећао се првога дана слуговања, када је започео живот чобанина – слуге.

Памтио је тај догађај од пре годину и по као да је јуче био: вративши се из школе, у кући крај огњишта, затекао је газду Трајка како са мајком преговара. Чуо је да се разговор води о њему. Мајка је говорила да јој је дете још мало и да га не би дала да слугује, али, пошто има још ситнију децу, коју нема чиме да храни, невоља је тера да га тако малог цени за мало пара.

Газда Трајко је говорио да су времена за сиротињу заиста тешка и да ће, чини се, бити још теже, јер скупоћа је из дана у дан све већа, па ако би једно дете одвојила од своје совре, остало би више хране за осталу децу. Зато не треба много да размишља и да се колеба, већ Галета свакако да уцени.

Погодба је убрзо била постигнута, и већ сутрадан нашао се поред стада. Са штапом у руци и олиљалим копаранчетом на рамену трудио се да изгледа као прави чобанин. Газда га је непрестано упозоравао шта треба да ради. Говорио му је да треба ићи увек испред стада. Овце које журе треба сузбијати, док стигну оне са зачеља и тако “у стрелце”, поређане, треба навикавати да пасу. Стадо треба волети као своју душу. Осећа оно да ли га чобанин мрзи или воли, па се тако и понаша – нервозно је или мирно и доброћудно.

Прво су ишли поред Котливачког потока. Затим уз падине Муриндова и Мијеновлаза. Убрзо су се косим литицама попели на врх Жежничког камена одакле се село видело као на длану. Виделе се доње махале где су живели Басарани, Јоцкови, Даћевци и Ђекини, и горње, где су живели Паљини, Пишманови, Маркагини и Мечкарови. Видели се и Шубарини чак испод Черенца, и Калпакови у подножју Берове главе.

Био је месец мај. Бујала је трава из сваког прикрајка. Младо жито зеленело се и таласало на ветру. Јутро је било ведро и пуно светлости.

Преко таласастих пропланака Кутловца и орничаве Базаљице стигли су до великог извора у Љевљасену. Ту их је стигла киша. Облаци су наишли изненада. Појавили се над Ошљаком, па су преко Бивола и Куле зачас препливали Струге. Склонили су се испод јаворовог стабла, заједно са стадом које је, шћућуривши се поред њих, престало да пасе, чим је почело да грми и сева. Земља је од тутњаве подрхтавала, брда су се тресла, а снажна борова стабла скоро до земље повијала.

Облаци су брзо ишчезли преко Љуботена праћени грмљавином, као што су и наишли. Овце су, стресајући са руна кишне капи, почеле да пасу. Сав покисао, Гале је изашао на сунце да се угреје. Земља се испаравала. Ваздух је мирисао на свежу траву, пуну росе.

Из подножја Боровог врха допирала је песма у прекидима. Нежно је клизила по тек осунчаним пропланцима.

То је Предраг Рајков певао.

Увек кад сунце обасја Кутловац и топлотом испуни Доњу леску, волео је да пева. Имао је широк, продоран глас, који је ишао још даље од врхова. Преливајући сс преко њих тонуо је у тамне дубине потока. Његова песма, проткана тугом и чежњом за неким другим животом, испуњавала је трепераву тишину. Отац му је отерао мајку док је био сасвим мали. Чувала га је баба која није могла да га крпи и пере. Скоро увек био је шугав, вашљив и поцепан.

Предвече стигли су у Жар – чувену долину по својој питомини. Од хладних ветрова (северних) штитио је Жарски рид окренут и повијен својим, као лук напетим, билом. Сунчеве зраке као магнет је привлачио и упијао, па се снег брзо и рано топио, а трава је прво тамо почињала да растс и зелени.

У подножју Жарског рида, крај самог поточића, у сенци огромног боровог стабла, напрслог од громова, налазило се бачило, исплетено од лесковог прућа и опшивено ражаном сламом.

Газда је у току целога дана понављао како стадо треба држати на окупу. “Треба увек бити поред њега, и то испред или са стране. Никако иза!”

Биле су то прве лекције из чобањења и слуговања. Реч “треба” чула се током целог дана.

• Стадо треба да доживљава што чешћу промену. И њему је досадно као и људима, ако пасе на истом месту. Зато треба често мењати пашу! – приводио је газда своја упутства крају.

Тако се завршио први дан његовог слуговања.

Сутрадан био је сам за стадом. Чувао је музнице. Силежину је чувао син газдиног ортака, Митар. Младић од двадесет година, бујан и јак, без три прста на десној руци. Сугарац. Мајка га је дојила девет година. Остао је сакат као дечко, када је негде пронашао капислу од динамита. Чачкао је, не знајући шта је, а она је ескплодирала и разнела му прсте. Шаку те десне руке, без три прста, скривао је увек испод прслука или копорана.

Силежина је пасла по густој јеловој шуми осојних, стрмих страна Ошљака, где је трава увек била свежа и мека. Музнице су напасане по Жарском риду, одакле се пружао широк видик на узбуркане планине и на сва села Сиринићке жупе, па све до Косова и даље.

Бачило је било прилично далеко од села и скривено од погледа. Једино се са југоисточне стране могло видети са такозваног места Гиноводе. На том месту нестајала је река у дубину земље.

Данима Гале није никога сретао ни виђао.

Када је време било лепо, уживао је у посматрању многобројних потока, који се, налик на беле змије, кривудаво спуштали низ литице, претварајући се у пену и водену прашину. Није могао да схвати зашто тако журе напуштајући, како се њему чинило, најлепше пределе на свету. Само једном је био на том месту, испод самих врхова, одакле су полазили. Нашавши се на заравни окруженој окомитим стенама, изнад којих су прелетали облаци гоњени ветром, учинило му се да се налази на неком чудном броду који плови по васиони. Тада је први пут доживео снагу и лепоту природе и од тога дана почео је да гаји у својој души велико поштовање према њој. Сазнање да је, у односу на ту неизмерну снагу и дотле невиђену лепоту, само једна мала, скоро невидљива и безначајна тачка у огромном простору, никада га више није напуштало.

Доживео је неку врсту шока! Неки нејасан пораз у себи који ће, од тог тренутка, стално носити у својој свести.

Преко целог лета, уместо са својим вршњацима, друговао је са бљештавим зрацима сунца, сенкама, бојама, птицама и облацима, који се без престанка врзмали око Љуботена, као лептири око цвета.

Посебно је волео јутарње светлоплаве сенке. У току дана мењале су место и боју па су предвече, пружајући се преко огромних провалија, постајале бескрајне и тамноцрвене.

Од многобројних птица које су преко целог дана певале и црвкутале највише је волео оне дугорепке. Због дивне игре коју су изводиле у ваздуху. Очаравала га је њихова радост и вештина. Волео је и оне ситне, мале, једва видљиве зеленкастоплаве боје, које су се скривале по густим гранама и скакале с камена на камен уз токове потока и речица.

Једино орлове није волео. Није имао стрпљења да их посматра како сатима равнодушно круже у плаветнилу не машући крилима.

И кишне дане није волео. Због росе, која се није дизала са лишћа и траве. Она са траве квасила је ноге и кукове скоро до појаса. А са лишћа падала на рамена, груди и леђа, продирући до коже. Клашњено одело, натопљено водом, постајало је тешко као железо и круто као храстова кора.

Знало је такво време да потраје дуго и да буде неподношљиво хладно. Одлепшало би се тек када би снег прекрио врхове Шаре. И оно је имало своју ћуд и давало себи одушка на свој начин. Давало га, мислио је Гале, или кроз грмљавину, ветар, громове, или кроз снег усред лета.

За време кишних дана овце су имале мало млека, па су бачице обично гунђале:

• Где си данас био? – питале би га интересујући се где је напасао стадо.
• Па… био сам… ту… по Риду! – муцао је Гале, – Али овце слабо пасу… Киша… Хладно…
• Иди мало поред ливада … жита! А не само у Рид, па у Рид!

“А не само у Рид па у Рид! – понављао је Гале у себи. Ал’ ако овце пасу поред жита, уале се па не воле да пасу по риду. Па пољак… штете сељацима…. Вама је стало да имају што више млека. За друге невоље не марите!”

И маглу није волео – због курјака који су за своје прикрадање к’ стаду користили обично ноћ или маглу. Медведи су, међутим, у рани сутон мирно излазили из густе шуме Лисина, па су прешавши Ашуину трешења улазили у Самараџин овас и предњим шапама, спретно као руком, хватали класје, не озбазирући се на узнемирен лавеж паса.

Није волео и кишне ноћи. Митар је обично тада губио силежину по честару Ошљака. Одлазећи да их траже по као тесто густом мраку, Гале се бојао да иде и испред и иза Митра. Али је негде морао.

Прошло је лето и променио је газду. Није више чувао овце, већ козе по Честаку. Напуштајући село у рано јутро, нестајао је у опустеле пределе прекривене дебелим наслагама снежних наноса. Прво би му прозебле ноге, лице и прсти, а потом би студен невидљиво и подмукло обузимала цело тело. Грчећи се и тапкајући, сањарио је о топлој соби, пролећу и лету.

Тако је оживљавао детаље свога слуговања, све док нису око пола ноћи стигли испред газдине капије.

Са фењером у руци, кожном већ олињалом капом на глави, црним, дугим брковима на широком овалном лицу, висок скоро два метра, и огрнут бундом од јагњећег крзна, појавио се газда. Дуго је одмеравао погледом будућег слугу осветљавајући га фењером. Затим је дебелим, рапавим гласом проговорио:

Сувише је мали! Чини ми се неће моћи да чува моје овце.

Ослоњен на ограду од тараба, чувши ове речи, чинило му се као да му ограда измиче и да тоне. Речи су га прострелиле. Као да су пушчана зрна прошла кроз њега. “Шта ћу ако ме не прими?” – питао се.

Мали је, али је добар! Хвали се газде на њега! Прво смо се распитали, па смо тек онда одлучили да га доведемо. Чувао је овце на Шари. На бачилу! И то музнице. Гарантујемо да је добар! – говорио је један од трговаца.

После овог кратког дијалога, газда је увео Галета у двориште и повео га да му покаже где ће спавати. Повео га, заправо, према штали и показао му поткровље.

• Овде ћеш спавати док је топлије време. Када захладни, наћи ћу ти неко друго место – поново је Гале чуо газдин рапав глас.

Следећег дана газда је показивао Галету терен где ће напасати стадо. Показивао му је сеоску утрину звану Пештерица. Била је то огољена висораван преко које су хладни косовски ветрови слободно јуришали. Са северне и источне стране окруживала је кржљава храстова шума Јужном се наслањала на пут и пругу Качаник – Урошевац. На западној, завршавала се брежуљком Маљем у чијем се подножју налазило сеоско гробље и бело окречена црквица са кровом од камених плоча.

Након годину и по дана, далеко од свога краја, на сасвим другом месту, други му газда показује где ће напасати стадо. Показује му сеоску утрину Пештерицу, дивљу и ветровиту, без питомих свратишта где би стадо могло да се прибере, смири, завре и пасући забавља. Почињао је за њега нови живот у туђој средини, међу непознатим људима.

Касно увече, пошто би намирио стадо, тумарајући по мраку, пео се уз стрме мердевине, израђене од обичнмх танких дрвених облица које се, уз шкрипу, повијале напред и назад и посртале у леву и десну страну под његовим крхким ногама.

Према истоку таван је био отворен целом ширином. Задњи део, према западу, био је без отвора и увек у мраку. Гале никада није смео да погледа на ту страну тавана. Његова дечја машта разбуктавала се у мрачној ноћи као ватра на ветру. Дочаравала је да тамо живе свакојака невидљива бића: можда двоглаве змије из старих предања? А можда потајно долазе на спавање, кад их нико не види, и орлови са огромним челичним канџама.

До које га мере прождире страх није хтео никоме да прича. Могли би, сматрао је, те приче да чују комшијска и газдина деца, па би га прогласила за плашљивца и кукавицу. Не знају она како изгледа бити сам на тавану, у глуво доба ноћи, када се све умири, као да је чума прошла, па нема живог бића на земљи – ни пас да залаје, ни петао да закукуриче. Све се претвара у страву која до сржи продире. Оживљавају приче о вампирима и сотонама створене у осами гробне тишине.

Лежећи на отавку са упереним погледом у црвоточне и паучином обложене греде, сећао се прича што их је мајка, у дугим зимским ноћима, уз резак звук вретена и уморне светлости фењерчета, причала. Оживљвали су детаљи о Санди Ашуиној, девојци за удају, која је у глуво доба ноћи устајала из гроба и шетала по селу.

“Била је хладна ноћ. Снег се пресијавао на пуној месечини, а сенке огољеног дрвећа нарогушено штрчале према небу – причала је мајка. Деца се, болесна од шарлаха, с душом делила. Убрзо ми је умро Драгутин. Отац је био у Америци. Била сам крај прозора кад су пси, као побеснели, залајали. Видела сам је како силази низ Јоцков сокак. Обучена као невеста – са челенком на глави и белом дугом кошуљом. Прескочила је Трифин плот, па је преко баште ишла право према нашој кући. Лепо се чуло како испод њених ногу шкрипи смрзнут снег. Попевши се уз зид ухватила се за пречке од прозора. Очи су јој биле некако чудне крупне и сјајне. Погледом је лутала по соби. Рекла сам јој да није лепо што код мене долази да ми плаши ситну и болесну децу. Има родбину код које може да навраћа. Тужно ме је погледала и спустила се низ зид. Прешавши преко баште нестала је у сенке. Пси су поново лудо зала-јали”.

Сећао се прича и о сотонама које су пресретале закаснеле повратнике у скровитим кланцима и беспутним јаругама или разносиле ватрене буктиње по врховима Бивола и Черенца.

Лакше му је било да прикрива страх који осећа док се по мраку пење уз стрме мердевине и тумара по отавку, покушавајући што дубље да зарони у њега, него ли да о томе прича, па да га због тога задиркују и да му се подсмевају. Живот му је и без задиркивања и подсмеха био досадан, омрзнут и тежак.

Док још не би заспао, или ако би се у току ноћи пробудио, кроз троугао, сачињеног од ивице крова и таванице, посматрао је звезде како трепере у даљини. Безброј пута покушавао је да их изброји али узалуд! Бројање је тонуло и нестајало у густа сазвежђа. На неки нејасни начин заволео је та сићушна, светла бића која су му сваке ведре ноћи долазила у походе. Чинило му се као да желе нешто да му кажу. Да му повере неку тајну коју скривају у својим треперавим недрима.

Полако се навикавао на самоћу и отужан мирис отавка, али страха није могао да се ослободи, или га бар мало потисне из себе. Страх га је обузимао и када је небо било без облака, или заклоњено тамним облацима, па се све претворило у океан мрака и када се светлост месечева просипала преко ограда, нахерених колиба и олињалог дрвећа, стварајући застрашујуће сенке.

Тонуо је у пустош осаме, претурајући хиљаде мисли преко главе. Једне још не би ишчезле, друге су већ наилазиле, ројећи се и нарастајући као бујичава река после кише. Постављао је себи многа питања на која није могао да пронађе одговор. Тражио је логику свога постојања… Рођен је као осмо дете. Пре њега рођена сва су поумирала. Нека сасвим мала, а нека и нешто већа. Косила их смрт као сунце светлуцаве капи росе на пролећној трави. Односиле их страшне, непознате бољке. Ницале су свеже мале хумке крај зараслих гробова, испод огромног храстовог стабла, на ћувику изнад села, одакле се сваког дана разлегао лелек обавијајући брда и одјекујући долинама. Он је прво дете које је одолело и умакло смрти. После њега рођено је још троје, али већ касно када су родитељи били на измаку снаге. Тако се нашао на ветрометини, па га сабија у избе и пење на таване, тера у муљ и блато, повијајући га нејаког као олуја младо жито.

Како се одржати?

Како опстати?

За што се ухватити?

Где се склонити?

Зида живот кулу беде вешто и брзо као чаробњак! Отац је умро изненада – легао у кревет и није устао!

“Где је танко ту се кида!”

Када је порастао толико да би могао да се домогне чобанског штапа – постао је слуга. Целога дана пробија га и струји по њему ветар, ледећи му крв у жилама.

У његовој свести било је све нејасно и невидљиво, налик на снежну пучину прекривену маглом. Ништа није могао да размрси.

Привикавао се полако и на газду. Схватио је да је невиђена шкртица и да никога на свету не воли осим себе. И своје рођено дете мање воли од краве или овце. Заслепљен похлепом богаћења, није правио разлику између ствари, животиње и детета. Ценио је оно што му доноси корист. Никакву самилост није осећао ни према коме. И према Галету односио се као према одраслом слуги. Није узимао у обзир што је још мали, што још нема ни дванаест година. Поносан на своју имовину од десетак хектара плодне оранице, два забрана храстове шуме, ливаде од пет косача, две краве, пар волова, коња и осамдесет оваца, држао се охоло и гордо.

Од раног јутра врти се Гале по опустелој Пештерници. Одлази и враћа се увек истм путем који прелази преко отворене пруге. То и није пут, већ обична каљуга у коју се до колена упада у блато. Покушава да заобиђе језерца од блатуштине, прибијајући се уз саме ивице плотова и ограда, али не успева – блато се простире по целој површини пута и високо пење уз зидове. Прокисну му ноге чим напусати двориште и остају мокре преко целог дана. Штрца ждриг кроз поцепане опанке. До повратка помодре прсти од влаге и зиме.

Дане је разликовао по томе да ли су ветровоти, намргођени, сувомразни или влажни. У свему су иначе били слични. Устајао је у свитање и прво је одлазио до бунара. Захватајући кофом хладну воду пљускао би се по лицу, трезнећи се од густог, испаравајућег мириса отавка. Потом би нахранио крупну стоку и терао стадо на пашу. И тако свакога дана.

Субота је (ако би тако могло да се каже) била за њега најинтересантнија. Тога дана чувао је стадо поред самог пута и пруге, посматрајући људе како одлазе на пијац. Неко је терао овцу, неко козу или краву. У повратку носили су у бусагама, торбама, корпама – шећер, со, пиринач, гас или неку алатку.

Чудило га је што нико на њега не обраћа пажњу. Као да је невидљива ствар, а не живо биће. Било би му милије ако би га неко од пролазника упитао: ” Одакле си, мали? Да ли ти је хладно кад север разноси снег преко Пештерице, стварајући танке слојеве леда по површини суве траве? Да ли ти је досадно увек самом?”

Почео је сам са собом да разговара. Пријало му је свој глас да чује. Чинило му се да је то глас неког поред њега.

Осећао је како слуговање деформише и обезвређује личност. У школи је био одличан ученик. Учитељица Загорка говорила је да је бистар и да има дар за цртање. Од када је постао слуга – примећује како му памћење слаби. Постаје опоро и круто. Развија се у њему покорност и безличност. Стиче неке ропске навике. На газдин миг скаче као мачка на миша.

“Ко одређује да неко буде слуга, а неко газда?” – питао сс врло често. Мучиле су га разлике које постоје међу људима. То сазнање враћало га је мислима у рано детињство. Сећао се свога оца измученог сиромаштвом, ратом и печалбарством. Искрсавало му је пред очима лице мајке пре времена изборано од туге и бриге. Видео би и браћу снуждене, шћућурене и прожете страхом од глади. Сећао се како дочекују зиму са по тридесетак килограма жита и како служи за двеста динара годишње. Сећао се и свађе између оца и мајке. Почињале су будзашто, око неке ситнице, па се реч по реч претварале у паклени ураган. Обично је мајка почињала. Сматрала је да све што отац ради, ради наопако. Говорила му је како је прокоцкао младост. Толико година провео је у Америци, а ништа није зарадио. Вратио се као добровољац. “Врага си тражио, врага и нашао! Да си паметан био као други, не би сада носио дрва и све друго на леђима, већ би волове имао као остали свет. Не жалим те што се по старе дана мучиш. Жалим децу што испаштају због твоје луде памети!” Говорила му је како се вратио да живи од њене кудеље и надничења, називајући га свемогућим погрдним именима.

Оца је хватао бес! Лице би му пламтело у ватри. Није знао шта да ради. Остарео је, и сада више нема куд! Касно је за било шта. Једино је у смрти видео излаз. Али, ето, бог се ” заинатио” па не жели да га узме и избави од зла. Живот га је “возакао” са једне обале океана на другу. Одводио у гомиле погинулих међу тифусаре и рањене, па га, на крају, поново вратио на сасушено огњиште. Почео би да виче колико је год могао. Као да растерује звери. Да псује и колута очима. Тражио је олакшање у псовци и урлању. Али олакшања и излаза није било. Са животом, испуњеним и протканим бесмислицом, било је завршено. И у таквом стању мајка није престајала да га вређа. Никада није могла до краја да излије жуч и мражњу коју је носила у себи према њему.

Свађа би, као по правилу, прерастала у тучу. Настала би писка и дрека деце. Покушпавала би да их раздвоји улазећи између њих и обигравајући около њих. Хватала би час оца, час мајку око скута. Настала би ломљава, дрека, вика – права агонија безумља. Некада би дотрчале комшије, повикавши: “Шта је, бога му… Срамота! Имате красну дечицу, а свакога дана их узнемиравате!” А некада би то трајало до исцрпљења свих сила… Такво стање разједало је Галетову душу. Колико је пута зажелео да негде далеко оде, на другу страну света, просто да нестане, ишчезне… да се никада више не врати. Није могао да поднесе тежину увреде коју му је живот наносио.

Трајало је то тако све до онога јутра када отац није као обично, устао из кревета. То је уједно био крај драме која је могла кобније да се заврши.

Сетио би се Стојана и Милије који сада иду у гимназију. Били су много слабији ђаци од њега. Милија је, чак, био права незналица. Али су газдини синови. “Сигурно уче о звездама, сунцу, месецу, далеким земљама, биљкама и животињама. На сва питања добијају одговор. Уче свакако и о томе да ли постоји крај и почетак света!” –питао се Гале.

На распуст долазе у новим, скупим оделима. Цакли сс дугмад на њима. Сва деца само у њих гледају.

Док о Божићу и Ускрсу одјекује гоч, уз пратњу сурле, чак иза Пиљевца и Доње леске, тутње брда и јече долине од граје и повике, пењу се чобани на Чуку и Зеленишта да виде коло у црквеном дворишту како се ковитла и разбуктава као живи огањ, растеже се, скупља и шарени од боја као пролећна ливада, игра се час “оро”, час “чачак”, час “Жикица”, сви се до лудила веселе, само се он скрива у ниши од олтарског зида и из прикрајка, извирујући као уплашена нејака птица, посматра шта се догађа. Не бих желео да га виде у поцепаном оделу. Тако је рано почео да се у њему усађује комплекс стида и понизности.

Најсиромашнији су у селу па се сви, на њихов рачун, ругају и подсмевају. Како се мајка довија да их некако одене и прехрани, како успева да за празнике и нешто припреми, да изгледа свечано, није му јасно! Нађе однекуда по неки динар (из камена га избије), па за славу купи бело брашно да умеси колач, купи шећер, ориз и зејтин. Обуче одело шта га за укопнину чува, па тумарајући по кући отпева и неку стару песму доста пријатно и лепо. У тим тренуцима испуњавала је њену душу нека посебна радост. Веровала је да ће јој Свети Никола помоћи. Предавајући се свесрдно његовој слави чинила је све што је знала и умела да му угоди. Посматрајући децу како споро расту, досадило јој је да подноси сталан презир и честа насртања. “Пусто млеко – кучићи локов!” говорила је врло често.

И поп је престао да јој доноси воду. Прошао би поред њене куће не окренувши главу. За попа није много марила. Знала је да је безбожник и грамзивац. Али јој је до бога стало. Бојала се за децу. Многа су јој помрла, па је сматрала да највише удела у томе има он.

Клица мржње према неправди рано и брзо се усађивала у Галетову свест. Није му било јасно откуда долази и како, али је на својој кожи осећао да постоји. Због те неправде и самоће, која га је морила, осећао је силну, неодољиву жељу да с неким поразговара, да своје суморне мисли од себе за тренутак одагна и да их се бар мало растерети.

* * *

Прошло је неколико недеља од доласка у Селоварош, када је упознао једног чобанина из суседног села Каменице. Звао се Милисав. Из разговора с њим сазнао јс да је и он слуга и сироче без оца и без мајке. Имао је бледо, мршаво лице, ниско чело и бистре очи. Био је старијн неколико година од Галета.

Брзо су постали присни.

И њихова стада су се зближила – мирно су пасла једно крај другог. И пси су се спријатељили – заједно су штитили и бранили оба стада. Са Галетовим ишли су Белов и Караман. Са Идризовим Мурџа и Шаров. Били су то снажни, расни шарпланинци, умиљати и верни.

Милисав је говорио промуклим, пискавим гласом. Са великим напором изговарао је речи. Већ је био изградио понашање искусног слуге. Држао се снисходљиво и покорно. Ишао је погурене главе и скривеног погледа.

Осећали су да их везује иста судбина – обојица су били слуге, обојица су свакодневно проводили време на скученом простору сеоске утрине – Пештерице. Склањајући се од хладних ветрова у јаруге, иза жбуња, шибља и трња, прибијајући се један уз другога, препричавали су, по ко зна који пут, своју прошлост која је по многочему била слична.

Гале је причао о црним, влажним, непроходним шумама; о стрмим литицама, кланцима и гудурама по којима је чувао стада; о медведима, лисицама и орловима; о грмљавинама, муњама, сметовима, гладовању и немаштини.

Милисав је причао о газдама које је у току слуговања променио. О избама, шталама и плевњама по којима је спавао. О газдарицама које су му кришом давале по коју коцку шећера. Са посебном горчином причао је о газди Златоју који га је најмање два сата дневно псовао.

Блага Милисавова нарав пленила је Галета. Знао је да би време које треба да проведе под овим сивим небом и нарогушеном пејзажу било још досадније и несношљивије да није њега, који му замењује и надокнађује другове из села, на које се од раног детињства навикао.

Прошла је јесен кишовита и влажна. Дошла је зима – ветровита и хладна, а Гале је и даље спавао у отавку на тавану штале. Обећања газдина да ће му наћи неко друго место, када захлади, нису се испунила.

* * *

Чувајући стадо по огољеној и бујичавој Пештерици, био је у прилици да свакодневно посматра обрисе Урошевца који се оцртавали наспрам Сазлије и Језерачке шуме, удаљени неколико километара западно од Селовароши. Нарочито се лепо виделе куполе цркве и џамије. Пламтеле су у сунцу као буктиње. Био је то призор налик на неку чудну представу која је будила у њему жељу да оде и да је из близине посматра. До сада је од насељених места посматрао своје село окружено високим планинама, а Селоварош кога су чавке, свраке и вране у току целог дана, а нарочито предвече и у рано јутро , прелетале у огромним јатима.

Гледао је Урошевац како израња из измаглице или ишчезава у сутон и тишину.

” Шта ли у себи скрива кад толико светла хрли према њему сваког дана”. То посматрање личило је на неку опсесију.

Како су дани пролазили, све је више желео да у ту варошицу оде. Ближио се крај његовог слуговања у Селовароши, па шта би својим друговима – чобанима – на Шари по повратку причао о њој – не би знао ништа да каже. Био је на њеном домаку! Свакога дана гледао је њене кровове.

Зажелео је да оде, али како? Није једноставно чобанину – слуги да оде у град! Његов је посао да чува стадо, а не да по граду као доколичар луња. Данима је размишљао како своју жељу да оствари. Коме да остави стадо? Најзад се одлучио да своју жељу и тајну повери Милисаву. Сматрао је да је најбоље ако тако учини. Знао је да га Милисав неће одати, па ће га посаветовати и помоћи, ако може.

Милисава није изненадила Галетова жеља.

• И ја сам неколико пута био, па што не би и ти једном – одговорио је.

Гале је своју жељу поверио Милисаву (још из једног разлога) – и због стопарца. Знао је да има два (стопарца). Чува их као амајлију. Сваког дана откопчава џемпер и вади испод пазуха стару крпу у којој их скрива и окреће једну, па другу страну, и дуго, дуго посматра (Личи то на мали ритуал). Стопарце је добио од ујака када га је негде у неком селу, где је слуговао, случајно срео.

• Милисаве – усудио се Гале најзад да га замоли – знам да имаш два стопараца. Да ли би један хтео да ми – умало што није рекао – “позајмиш”, па пошто се сетио да никада не би могао да му га врати, предомислио се и рекао – да ми даш? Када Гале први пут иде у град треба да има макар стопарац у џепу!

Милисав је ћутао и окретао главу у страну. Видело се да му је тешко. Почео је и зној да га облива по челу.

Не могу да ти дам стопарац… Треба ми… Желим да нешто купим! – одговорио је замуцкујучћи. _л

Жеља да у град оде са стопарцем код Галета није се гасила. И зато је кроз неколико дана поново повео разговор са Милисавом. Молио га је и преклињао.

Милисав није ништа проговорио, али је од тога дана своје стадо терао иза брежуљка Маља, на другу страну Пештерице.

Знао је Гале да то чини због стопарца и било му је тешко што је тако испало.

Када је већ изгубио наду да ће добити стопарц примето je како Милисав (једног преподнева) тера стадо према њему. Још из даљине повикао је:

– Даћу ти стопарац и чуваћу ти овце онога дана када се будеш одлучио да идеш у град.

Гале је заблистао од среће. Бацивши штап у вис подскочио је од земље и притрчавши Милисаву чврсто га је загрлио и пољубио. Био је то најсрећнији тренутак у његовом животу.

За одлазак у град изабрао је уторак. Био је то дан када када није имао обичај да одлази од куће и када је постојала најмања могућност да неко примети да је, оставивши стадо, одлазио у град. Уколико би се сазнало био би то нечувени скандал, својеврсна чобанска лудост – слуга оставља стадо на Пештерици и одлази у град?! Као грмљавина одјекнуло би по целој околини. Нашао би се Гале у тешкој нерилици. Изгубио би поверење чобанина – слуге. Никада га више боље газде не би уцениле. Морао би да служи код оних који мало плаћају и лоше хране.

Извадивши стопарце из џепа Милисав их је дуго посматрао. Један је био нешто светлији, и он је тај пружио Галету. Чврсто га држећи прстима, Гале је посматрао прво једну, а затим другу страну. Није могао да поверује да има стопарац. Први пут у животу држи стопарац у руци.

Поздравивши се са Милисавом потрчао је преко Пештерице у правцу града. Мале јаруге прелетао је у једном скоку. Као вихор попео се на брежуљак Маљ, одакле  се пружао поглед на све старане света. Нарочито се лепо видео Љуботен, сав преливен снегом. Личио је на чувара неба. Са брежуљка видела се и многа села разбацана по косовској равници, али се најлепше видео Урошевац. Личио је на град из снова.

Заспавши једном на Шари, крај извора, у хладу оморике, уснуо је сан како посматра неки бели град. Израњао је из старе четинарске шуме, па се богате фасаде спајале и мешале са обрисима далеких врхова. Широке улице тонуле су у зеленило. Тај сан никада није заборавио. Остао је да живи у њему као јава. Посматран са брежуљка Маља, Урошевац га је подсећао на тај град из снова. Зато је са још већим одушевљењем појурио према њему. Ишао је далеко од пута кроз забране, преко њива и ливада. Бојао се да га неко из села не сретне.

Убрзо је угледао и прве куће. Биле су то нахерене уџерице у којима је становала сиротиња. Збунио је Галета њихов јадан изглед.

Изашао је на главни пут. Пошао је према центру. Убрзо је наишао на велику зграду окречену окер бојом. (Била је то зграда основне школе). На фасади према улици, испод саме ивице крова, крупним осенченим словима писало је: “Очекују је вашу помоћ”. Није му било јасно шта то значи. Ако се то односи и на њега – он јој не може помоћи. И колико је таквих као он!… Зграда је била чудно издужена са много уских прозора.

Приближавајући се главној улици, гледао је масу света. Никога није познавао. Први пут види толико непознатог света. То га је збунило. Учинило му се као да тоне. Као да губи тло испод ногу. Корак му је постао несигуран. Имао је утисак да се спушта низ стрмо степениште, па сваки други степеник нехотице прескаче. На селу се обично сви познају. Када се појави непознато лице права је сензација. Пројури та вест кроз село као снежна лавина. Плету се разне приче. Нижу се свакојака нагађања сујеверних и доконих. Завлада немир. Деца се држе на око, а капије рано затварају. Сретао је људе са белим, чистим кошуљама, машнама и изгланцаним ципелама. Али их је још више било у дроњцима и поцепаним опанцима.

Са обе стране улице, у збијеном реду, налазиле се продавнице. Робе је било на импровизованим тезгама од обичних грубих дасака поред зидова, скоро на самој улици. У једном излогу приметио је опанке. Приближио се да их боље погледа. Погледао је и цену. Петнаест динара. Стиснуо је чврсто стопарац. Брзо је израчунао колико би стопараца требало за пар опанака – тридест!… Била је то недостижна цифра. А како би лепо било када би могао да их купи! Ноге му не би више биле стално мокре. И не би скупљао стопала када полубос јури за стадом преко ораница, пуних трња и оштрог камења. И стрњика му више не би сметала. Корачао би усправно држећи главу. Не би више на ране стављао травке и листове од купуса и живовлака.

Нешто даље видео је разноврсне капе. Било је и оних са жутим римским бројевима за гимназијалце. Такве капе видео је на Стојану и Милији. У следећој продавници видео је много ципела. Затим одела. Наишао је и на пекару. Запљуснуо га је мирис свежег, као сир белог хлеба. Никада није видео тако бео хлеб. Обично се хранио пројом или мешаним, гњетавим и недопеченим хлебом. Проја је била увек укуснија од сваког недопеченог гњетавка. Кад је стада чувао на Шари, још у рано јутро појео би следовање што би му газдарица ставила у јанџик за тај дан, па би целога дана гледао у сунце како се укопало на небу, не мичући се ни за длаку, према Череначком врху, тамо где би требало да се спусти.

Наишао је на посластичару. У излогу, по коме је зујало много мува, било је разноврсних колача и шарених бомбона. Осетио је како му се уста влаже. Никада није видео колаче и толико бомбона. Сетио се Вукашиновог дућана у свом селу и стаклених, четвртастих кутија у којима се налазиле бомбоне. Али толико колача у најразличитијим бојама није видео. Погледао је цену. Све је коштало више од стопарца.

“Бадава сам тако дуго тражио од Милисава стопарац!” – помислио је.

Наишао је на велику зграду са белим зидовима и малим уским прозорима на којима су биле густе гвоздене решетке. Учинило му се да је у једном од прозора приметио лице свог сељака Косте Маклиног. “Чак овде спроводе моје сељаке контролори и жандарми!”

У споредној уличици наишао је на јувелирске радње. Гурало се по излозима мноштво минђуша, прстена и свакојаког другог накита и играчака. Допале му се играчке налик на фруле и трубе, обојене дречавом плавом и жутом бојом. Безброј малих, нахерених капија и ниских кровова настављало се у недоглед. Све је личило на неку позоришну кулису. Брзо се вратио у главну улицу.

Цела варошица састојала се од једне главне и неколико споредних улица. Била је то мала, новоникла паланка поред железничке станице и пруге. Главна улица почињала је зградом основне школе, а завршавала се приземном зградом гимназије. У пространом дворишту гимназије, када је Гале наишао, шутирала је лопту група ученика. Приближио се огради од обојених тараба да би посматрао дечаке како се весело играју. Били су то махом његови вршњаци. Лопта је одскакивала с једног на дуги крај дворишта. Дечаци су у чопору јурили за њом, узвикујући безброј неразумљивих речи. Завидео им је због лепе и веселе игре. Тог тренутка сетио се свога охолог газде, стада, Пештерице на којој проводи дане по ветру, киши и суснежици заједно са Милисавом. Наметала му се истовремено мисао о будућности. Упоређивао је себе са тим дечацима који се весело играју, похађају школу, а кад одрасту добиће лепе службе, и све ће на крају бити како и треба да буде. А шта ће он?.. Где ће са собом?… Вечито слуга… Док је млад и здрав некако ће то подносити. Али кад буде остарео и кад почне да побољева, кад не буде могао да трчи за стадом као што сада чини, како ли ће онда изгледати његов живот! Спаваће и даље негде у слами на тавану и служиће за потсмех и задиркивање доконим женама. Та мисао га је пресекла преко срца. Боље да није долазио у град – не би видео своје вршњаке како се лепо играју.

Идући од излога до излога, није ни приметио како је време брзо прошло. Сунце се повремено јављало кроз напрсле облаке, па га није запазио кад се прикрало заласку. Сетио се Милисава самог са два стада на Пештерици. Побојао се да би могао да закасни. Стрмоглаво је појурио низ улицу, сударајући се са пролазницима. Мноштво народа сметало му је да што пре изађе из града. Са периферије угледао је брежуљак Маљ. Ишао је поред пруге. Није хтео да иде преко њива, забрана и ливада. Кад се већ удаљио од града, приметио је како му у сусрет иде група дечака, старијих од њега. Кад су се приближили један од њих је повикао:

• Погледајте оног како изгледа! Као да је из џунгле!

Са копораном “крпа на крпа” и клемпавом капом испод које су штрчали коврџави чуперци неподшишане косе, свако је необично изгледао.

Приближивши се сасвим до њега један од њих га је упитао:

• Одакле си?

Гале је ћутао. Није могао ни реч да прозбори. Као да је одједном онемео. Као да му се језик паралисао.

• Други је повикао:
• Не зна ни да говори! Сигурно је нем?

Ухвативши Галета за уво, почео је да виче:

• Говори, мали! Чујеш ли шта те питамо?

Узмичући према насипу, Гале је осећао све јачи бол. У једном тренутку је повикао:

• Пусти ме! Ништа ти нисам учинио! Зашто ме вучеш?
• Знаш, значи да говориш! Сада ћеш још боље да проговориш!

Поче да га по лицу снажно шамара. Покушавши да се брани, Гале штапом удари дечака по руци. Притрчаше други дечаци. Један од њих баци се каменом на Галета. Погоди га у слепоочницу. Осети како му се свест мрачи. Затетура се и паде. Шта се даље догађало с њим, не сећа се.

Освестивши се над собом је видео непознатог човека са белом капом на глави. Као кроз полусан чуо је његове речи:

• Зашто те ови уличари туку? Замало да те угуше!

Покушавао је да му очисти уста од говеђе балеге. Дланом леве руке брисао му је крв што је текла низ десни образ.

Помогавши му да устане, повео га је према друму где се налазио његов коњ упрегнут у чезу.

• Одакле си? … Куда идеш?…

Гале је најзад успео да проговори:

• Слуга сам у Селовароши.. Био сам у граду… Хтео сам да видим како изгледа.
• Па где су ти овце?
• Тамо – показао је руком према Маљу – на Пештерици. Чува их мој друг Милисав.
• Седи на чезу! И ја идем на ту страну.

Сумрак је већ обавијао околна брда. Љуботен је постајао све већи наспрам плавог неба, као да је желео да се одвоји од земље и полети. Топот копита уједначено је одзвањао у Галетовим ушима. Нека чудна, дотле непозната, студен пролазила је његовим телом. Није могао да схвати зашто су га тукли они дечаци. Био је збуњен, осећајући сигурност поред човека кога први пут види. Није знао да му се захвали.

Кад се приближио стаду, прво су га пси дочекали. Вртећи репом, обигравали су око њега, изражавајући задовољство што га опет виде.

• Стиже ли? – упита га Милисав. – Како је било у граду.
• Друкчије сам га замишљао. Мислио сам да је много лепши!

Ставио је руку у џеп и напипао стопарац.

• Милисаве, ево ти стопарац! Ништа нисам купио. Био сам много узбуђен.
• Задржи га! – Одговорио је Милисав. – Боље је да обојица имамо по један.

Била је већ пала ноћ, па се рана на Галетовој слепочници није могла видети, а он није хтео одмах да му исприча шта му се десило при повратку, на насипу крај пруге.

Стада су већ изашла на стазу која је водила према селу. Са стране су ишли пси, лењо корачајући, погурене главе. Из даљине чуо се звиждук локомотиве. Гале је потрчао да престигне стадо. Приближвало се отвореном прелазу преко пруге.

***

Пештерица сада више није утрина и на њој слуге не напасају стада. Снажни трактори пољопривредног добра “Милан Зечар” претворили су је у плодну ораницу. Ужари се од цветова као да је ватром преливен. Тачно по средини пресеца је асфалтни пут. Пруга, заједно са старим путем, остала је далеко, па се скоро и не види. Гале врло често пролази овим путем брзим спортским колима. Када се приближава Пештерици и брежуљку Маљу притиска педалу гаса и вози преко двеста километара на сат. Хтео би да прелети тај део пута. Застане само кад сунцокрет процвета. Шетајући по њему, овлаш руком додирује цветове повијене према Љуботену. Ослушкујући једва чујне шумове очекује да се однекуда и Милисав појави да седну и попричају као некада. Хтео би Гале да му до краја исприча ону причу што је затајио када се са стопарцем у џепу враћао из града. Али то је само жеља…

У току рата обојица су отишли у партизане. Гале је преживео рат. А Милисав је погинуо при крају рата.

Гале би желео да Милисав за тренутак види сунцокрете на Пештерици.

“Вечно опело”, детаљ