Потреба за монографијом о уметничком раду Светомира Арсића Басаре није потреба за пуком рекапитулацијом готово века дугог живота и стварања једног од најизраженијих српских вајара. Поступак историзације Басариног лика и дела ризикује да у светлу актуелних погледа на савремену уметност лута у миту, анегдоти и националном патосу. Басарине скулптуре нису дела патоса, нити је Басарин опус пасивно удаљен од савремености. Кључна одлика његовог стваралаштва јесте виталност, живот кроз уметничко стварање, стварање као есенција живота и животност материјала и форме. Светомир Арсић Басара није историја – он је актуелност у свој њеној комплексности, он је садашњи одговор на изазове које историја упућује.

Дело Светомира Арсића је нераскидиво повезано са његовим пореклом и бивствовањем на простору Косова и Метохије, плетући аутора и његов рад у историјски и политички косовски чвор и његове шире референце у појмовнику српског културног бића. Басара јесте косовски чвор, он је толико саживљен са датим простором и његовом дискурзивном комплексношћу да постаје немогуће говорити и писати о тој једнакости и прожимању а да се не окрњи и не отме од изражајних могућности самог уметничког дела. Басара је и косовски чвор и немогућност говора о њему, немогућност учешћа у стварању једне кохерентне слике, немогућност помирења са свим тим контрадикцијама и бег у симболичну мапу повезивања са интуитивним доживљајем порекла, рода и историје.