Хронологија

1928.
Рођен је 15. маја у древном селу Севцу, изгубљеном у горостасним шумама између Призрена и Брезовице, насељеном аутохтоним српским живљем, у Сиринићкој жупи, подно Шар-планине. Отац Никола Арсић, угледан домаћин, бавио се израдом употребних предмета од дрвета, a мајка Цвета била је кћи угледних домаћина Стојана и Илинке Стојановић. Крајем прошлог века његов отац је, попут многих сељака са Косова и Метохије, кренуо у Америку не би ли поправио свој материјални положај. Његов релативно сигуран живот прекинуо је Први светски рат. Пријавио се као добровољац, давши многим Србима у Америци пример и подстрек да се ставе у службу нападнуте домовине. По завршетку рата вратио се у завичај. Тада је почео његов ход по мукама. Отаџбина је, како то обично бива, брзо заборавила своје хероје и Никола Арсић је једва успевао да прехрани своју породицу. Читаво детињство Светомира Арсића Басаре било је испуњено немаштином, сиромаштвом, глађу и снажним осећањем неправде.

 

1935–1939.
Похађа основну школу у Севцу. Немајући средстава за издржавање и школовање, постаје сеоски слуга.

 

1942.
Да би помогао својој породици, почиње да ради у руднику хрома „Језерина” на Шари. Упознаје се са идејама комуниста о једнакости и социјалној правди. Налазећи у њима сродност са својим осећањима и схватањем новог света, приступа илегалном покрету у руднику.

 

1944.
Ступа у II косметску бригаду. Као борац њеног Првог батаљона учествује у борбама на подручју Дренице, а затим прелази у извиђачку чету Штаба 52. дивизије.

 

1945.
Крајем октобра бива демобилисан.

 

1946.
Уписује се у нижу гимназију у Урошевцу и ту, по скраћеном програму, завршава сва четири разреда.

 

1948.
Уписује се у Гимназију у Косовској Митровици. Из ње прелази у Призрен. Сазнавши да је у Нишу отворена Школа за примењену уметност, а немајући новца да отпутује у Ниш и полаже пријемни испит, пише писмо Министарству просвете да му одобри прелаз у њу. Од другог полугођа постаје ђак Уметничке школе.

 

1948–1952.
Учествује на омладинским радним акцијама – на изградњи Ауто-пута братства и јединства, на изградњи Новог Београда и пруге Добој–Бањалука, на изградњи Хидросистема „Власина”.

1950.
Настаје његова прва самостална скулптура Глава девојчице.

 

1951.
Ствара Фрулаша са Шаре. Заступљен је на изложби Народне омладине Југославије у Београду. Сарађује у нишким омладинским новинама „Наш глас”, објављујући најпре цртеже, а затим, као један од уредника и песме Бранка Миљковића, с којим се интензивно дружи.

 

1953.
Примљен је на Академију за примењену уметност у Београду. Видео је изложбу Бориса Анастасијевића, која је на њега оставила снажан утисак.

 

1955.
Жени се Катицом Љубисављевић. Видео је изложбу Хенри Мура и слике из збирке Урбатер.

 

1956.
Рађа се кћи Гордана. Са сликаром Момом Мирковићем први пут излаже самостално у Градској библиотеци у Алексинцу.

 

1957.
На дипломском испиту код професора Радете Станковића не добија прелазну оцену.

 

1958.
Почетком марта дипломира на Академији примењених уметности. Враћа се у Приштину и ради као референт за уметност у Обласном народном одбору. Тамо затиче уметничку провинцију у дословном значењу те речи. Оснива ликовну колонију у Дечанима, чији је задатак да унапреди стваралаштво на Косову и да, истовремено, омогући домаћим ствараоцима упознавање са актуелним тенденцијама у савременој српској уметности.

Пише ликовну критику у којој на прави, често полемички, начин поставља питања о смислу изложби, о томе ко треба да их организује и о критеријумима који су битни за њихово организовање. Учествује у оснивању Клуба ликовних уметника Косова и Метохије, као и на његовој изложби.

 

1959.
Заступљен је на изложби Дечанске колоније. Прелази у Приштину да ради у Учитељској школи.

 

1960.
Путује у Италију. Обилази Напуљ, Помпеју, Рим, Фиренцу, Венецију. Директно се суочава с великим делима европске уметности. У Риму посећује изложбу Quadriennale Nazionale d’Arte која ће имати великог утицаја на његов даљи рад.

 

1961.
Учествује на изложби Клуба ликовних уметника Косова и Метохије у Приштини. Исте године, такође у Приштини, у сали Радничког универзитета има другу самосталну изложбу. У интервјуу датом поводом те изложбе рећи ће: „Зависно од којег се материјала ради, као и од саме теме у савременом вајарству, идеја ће бити реализована у оваквом или онаквом руху. Касније то крштавају реализам, модернизам, апстракција итд. Ја мислим да све што је уметнички представљено има реалну основу. У правој уметности је тешко, чак и немогуће у истом стилу представити, на пример, човека и птицу, и мисао, визију и љубав као појмове за себе. У ствари, ја вајам онако како осећам, односно доживљавам оно што желим (Миливоје Лучић, „Вајам како осећам”, Јединство, 9. октобар 1961).

Путује у Грчку. У Музеју на Акропољу доживљава узбудљив сусрет са класичним вајарством. Под снажним је утиском Фидијиних рељефа. Добија покрајинску Децембарску награду, које се одрекао 1987. у знак протеста због шиптарског национализма и насиља над српским живљем на Косову и Метохији, а затим II награду за идејно решење споменика Бори Вукмировићу и Рамизу Садикуу и II награду за идејно решење споменика шарпланинским партизанима.

 

1962.
Прелази на Вишу педагошку школу у Приштини. Предаје вајање и методику ликовног васпитања са школским радом. Заступљен је на III октобарском салону у Београду. У његовом стваралаштву већ почињу да се осећају утицаји кретања у савременој европској пластици. Добија II награду за идејно решење споменика партизанском одреду „Др Драгиша Мишовић” у Чачку.

1963.
Учествује на Изложби ликовних уметника са Косова и Метохије у домовима ЈНА у Београду и Љубљани. У фоајеу Покрајинског позоришта у Приштини има трећу самосталну изложбу. Излаже у Суботици, на „Зимском салону” (са Трајком Стојановићем).

 

1964.
Излаже на III „Ликовном сусрету – Палић” у Суботици и на II октобарском салону у Београду.

 

1965.
Путује у Париз, остварујући директан контакт са савременим вајарством. Учествује на изложби Дечанске колоније у Приштини.

 

1966.
Излаже у Суботици на IV „Ликовном сусрету – Палић” и у Београду на III октобарском салону. Добија I награду за идејно решење споменика погинулим борцима из Ораховца.

 

1967.
Као гост Удружења уметника СССР-а борави у Москви и Лењинграду. Излаже на Пролећној изложби УЛУ АПКМ.

 

1968.
Борави у Паризу. Излаже на IX октобарском салону у Београду и у Суботици у селекцији Ликовни уметници Косова и Метохије. Добија спомен-плакету за изванредан допринос развитку Више педагошке школе у Приштини и признање за успешну сарадњу Радничког универзитета у Светозареву.

 

1969.
Излаже у Београду на изложби „Стварност и машта“ у павиљону „Цвијета Зузорић” и на X октобарском салону ликовне и примењене уметности. За изложену скулптуру добија Награду УЛУС-а. Учествује на Међународном симпозијуму вајара „Forma viva” у Порторожу.

У овом периоду настају дела попут Бирократских настамби (1968), Вертикалних варијација (1969), Лета у празно (1968), Игра облика XXI (1968) и Игра облика XXII (1969), као облик освајања језгра, његове обраде, напуштања природног облика дрвета у корист дефинисане геометријске морфологије јасног облика (који може бити мултипликован и претворен у низ истозначних конструктивних јединица).

 

1970.
Излаже самостално у Приштини у фоајеу Покрајинског позоришта, на Брезовици у хотелу „Бреза” и, крајем године, поново у Приштини у фабричкој хали Предионице. Настаје скулптура Облаци над Шаром (1970), која представља једно од првих дела са уочљивом намером да се пронађе и пластично дефинише жива средишња сила око које се интегришу значења и масе његове скулптуре.

 

1971.
Излаже на Фирентинском бијеналу, затим у Београду на изложби „НОБ у делима ликовних уметника Југославије” у Галерији Дома ЈНА, у Титограду у Модерној галерији у селекцији Уметници САП Косово, као и на XII октобарском салону ликовне и примењене уметности у Београду.

Добија награду града Приштине, награду Удружења ликовних уметника Косова и откупну награду за идејно решење спомен-костурнице умрлим и погинулим Југословенима у Италији (Гонрас).

Учествује на симпозијуму вајара у Острошцу (код Бихаћа).

Путује у Албанију. Обилази Скадар, Тирану, Драч, Валону, Аполонију, Ћирокастро, Бутринт. Настају дела: Каскаде југа и Прозори југа.

 

1972.
Учествује на групним изложбама „Примењени уметници Косова” у Приштини и „Уметници Косова” у Катовицама и Зеленгори (Пољска).

Заступљен је у Титограду на изложби „Ликовни уметници Косова”.

 

1973.
Самостално излаже у Уметничкој галерији у Крушевцу. Учествује на изложби „Десет уметника Косова” и на XIV октобарском салону у Београду. Путује у Грчку. Обилази Делфе, Коринт, Епидаур, Микену, Атину, Солун.

Почиње да предаје на Одсеку за вајарство Академије уметности у Приштини.

 

1974.
Учествује на Међународном симпозијуму вајара у дрвету у Чехословачкој (у Мораванима).

Излаже у Приштини на изложби „НОБ у делима косовских стваралаца”, затим у Скопљу на изложби „Примењени уметници Косова” (Музеј на современата уметност) и у Загребу, у Музеју за умјетност и обрт на изложби „Уметници са Косова”. Добија награду Универзитета у Приштини, на Пролећном салону УЈТУК-а. Одликован је Орденом братства и јединства са сребрним венцем.

 

1975.
Рађа се кћер Јелена. Добија награду Мајског салона УЛУК-а.

Излаже у Београду на изложби „Тридесет година УЛУС-а (1945–1975)”, у Сарајеву, у Уметничком павиљону „Collegium artisticum” и на XVI октобарском салону ликовне и примењене уметности у Београду.

Учествује на Другом бијеналу југословенске скулптуре у пленеру, у Врњачкој Бањи.

Настаје скулптура Хирошима, која назначава заокрет у вајаревом односу спрам света на глобалном плану и промишљању о судбини српског народа на Космету. Изабран је за декана Академије уметности у Приштини.

1976.
Учествује на изложби „Ликовни ствараоци Косова” у Галерији Културног центра у Београду. Почиње да гради атеље на Брезовици.

 

1977.
Излаже на Трећем југословенском бијеналу мале пластике у Мурској Соботи, као и на Шестом београдском тријеналу југословенске уметности, а затим на Ликовном салону „Тринаести новембар” на Цетињу и Бијеналу цртежа у Сомбору. Добија награду УЛУПУК-а. Изабран је, по други пут, за декана Академије уметности у Приштини.

 

1978.
Учествује на изложби „Први сарајевски тријенале уникатног обликовања” у Уметничком павиљону „Collegium artisticum” у Сарајеву, као и на изложби „Савремени уметници Косова” у Келну. Добија Седмојулску награду за вајарство.

 

1979.
Учествује на изложби „Наши савременици” и на Трећем бијеналу Косова у Галерији уметности у Приштини, као и на колективној изложби „Савремена уметност Косова” у Паризу, Лиону, Минхену и Штутгарту. Добија откупну награду Галерије уметности у Приштини и учествује на Вајарском симпозијуму Универзитета у Приштини. Настају скулптуре Скица за споменик и Холокауст, у којима се налазе замеци неких од основних пластичних и значењских идеја његове скулптуре, а које ће бити елаборисане између 1986. и 1988. године.

У новембру приређује девету самосталну изложбу на којој излаже педесет скулптура. Изложба је, на известан начин, имала карактер ретроспективе, јер је на њој могла да се сагледа његова развојна линија од раних педесетих до пред крај седамдесетих година. Појављују се занимљиви аналитички радови о Басари, чији су аутори Вук Филиповић (предговор у Каталогу самосталне изложбе Светомира Арсића Басаре, Галерија уметности, Приштина 1979), Петар Ђуза („Целовит стваралачки опус”, Јединство, 4. децембар 1979), Војислав Девић („Универзалност Арсићеве скулптуре”, Јединство, 25. децембар 1979).

 

1980.
Учествује на изложби „Савремена уметност Косова и Метохије” у Београду и Палерму. Настају скулптуре Не утули огњиште моје и Парастос илузијама мојим.

 

1981.
Самостално излаже у Нишу, у Галерији савремене уметности. Добија награду Савеза ликовних уметника Југославије. Заступљен је на изложби СЛУЈ-а у Скопљу и Панчеву. Излаже на Тријеналу југословенског цртежа у Градском музеју у Сомбору и на изложби „Савремена уметност Косова” у Монтреалу. Почиње да ради на Космичком циклусу. Настају дела: Космичко уво, Космички пејзаж, Космичке литице. О изложбама пишу: Драгослава Девић („Свет апстрактних облика”, Народне новине, Ниш, 5. октобар 1981) и Војислав Девић („Басарине скулптуре”, Народне новине, 10–11. октобар 1981).

 

1982.
Колективно излаже у Херцег Новом, у Галерији „Јосип Бепо Бенковић”. Примљен је у Косовску академију наука и уметности.

 

1983.
Учествује на колективним изложбама у Панчеву и Нишу. Настају дела: Метохијска сфинга, Дедин партнер из Кумановске битке (први топ) и Топови Алексе Дачића, којима улази у ангажовани циклус. Припремајући се 1986. за учешће у емисији Телевизије Београд, у Концепту је написао: „Бавио сам се такозваном чистом уметношћу, али када се на нашој светој земљи, Косову и Метохији, десило да народ, наш, напушта огњишта, закључио сам да моја космополитска уметност не значи ништа.

 

1984.
Учествује на колективној изложби Мајског салона у Приштини. Настаје дело Апокалипса. Приређује самосталну изложбу у Београду, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, коју посвећује успомени на Лазара Трифуновића. О тој изложби пишу: Јован Деспотовић („Светомир Арсић Басара”, предговор у Каталогу ретроспективне изложбе „Уметнички павиљон ’Цвијета Зузорић’”, Београд 1984), Зоран Маркуш („Чист уметнички говор, Стваралаштво Светомира Арсића Басаре у павиљону ’Цвијета Зузорић’”, Политика, 10. јануар 1985), Никола Кусовац („Прави борац”, Политика експрес, Београд, 16. јануар 1985) и Балша Рајчевић („Од естетике до ангажованости, Књижевна реч, Београд, 25. јануар 1985).

 

1985.
Самостално излаже у Трстенику.

 

1986.
Учествује на изложби „Београд – инспирација уметника”, на којој добија прву награду. Добија награду АВНОЈ-а за вајарство. Настају скулптуре: Дуго памћење и циклус Оклопника цара Лазара. (Драган Костић, „Скулптура је моја судбина”, Јединство, Приштина 1986.)

 

1987.
Учествује на изложби „Ликовни уметници – добитници награде АВНОЈ-а” у Галерији ’43 у Јајцу. (Милош Ђорђевић, „Моја инспирација – антејска снага народа”)

 

1988.
Излаже самостално у Галерији „Salambo” у Паризу. Говори на митингу подршке српском народу на Косову и Метохији, одржаном у августу у Титограду.

Крајем године умире његов верни животни сапутник и ослонац Катица Љубисављевић-Арсић.

 

1989.
Самостално излаже у Рашкој. Настају скулптуре: Стварање Србије и Верховни вожд, Текериш… Искључен је, одлуком наткомисије „Докумената” у Сарајеву, из селекције стваралаца са Косова. Крајем године излаже Косовски циклус у Галерији Културног центра у Београду. Иако невелика по обиму, изложба је оставила снажан утисак и на критику и на публику. Значајан критички одјек: Јован Деспотовић („Косовска приповедања Светомира Арсића Басаре”, предговор у Каталогу Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд 1989), Мића Поповић („Беседа на отварању Басарине изложбе скулптура у Галерији Културног центра Београда”, новембар 1989), Зоран Маркуш („На трагу порекла, Политика, 16. децембар 1989), Ђорђе Кадијевић („Човек у опасности, Светомир Арсић Басара у Галерији Културног центра Београда”, НИН, 24. децембар 1989).

 

1990.
Напушта Косовску академију наука и уметности. Излаже самостално у Трстенику, Лозници, Крупњу, Обреновцу, Неготину, Београду, Бору и Приштини. Колективно излаже на Јесењој изложби УЛУС-а у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду.

 

1991.
Излаже самостално у Крагујевцу, у Галерији Студентског центра и у Приштини, у Галерији уметности. Рецепција: Петар Ђуза („Басарине скулптуре – оружнице”, Лидер, Приштина, 20. јануар 1991), Драган Костић („Снага и тајна скулптуре”, Јединство, Приштина, 2–3. новембра 1991).

 

1992.
Заступљен је на колективној изложби SEFARAD ’92 у Толеду, Тел Авиву, Јафи, Сарајеву и Београду.

 

1994.
Изабран је за редовног члана САНУ. У приступној беседи рекао је: „Не окрећем се више према свету као узору, већ према амбијенту у коме живим, из кога сам поникао; окрећући се традицији свога народа, тражим идентитет, доказ о корену, право на будућност.” Настаје скулптура Цар Душан Силни. О Басарином скулпторском опусу пишу: Олга Јеврић, Мића Поповић и Станојло Рајичић („О људском положају и уметничком доприносу Светомира Арсића Басаре”, рукопис, лична архива С. Арсића Басаре), Олга Јеврић („Светомир Арсић Басара, Образложење кандидатуре за редовног члана САНУ, рукопис, лична архива С. Арсића Басаре).

Светомир Арсић Басара, „На трагу порекла”. Приступна беседа одржана на свечаном скупу Српске академије наука и уметности 31. маја 1994. године, поводом избора за редовног члана Српске академије наука и уметности.

 

1995.
Пензионисан је, трећег јануара, на Академији уметности у Приштини. Самостално излаже у Галерији савремене уметности у Нишу.

У Београду, у Галерији ’73, приређена му је самостална изложба под називом Царска биста. Колективно излаже у Приштини, у Галерији уметности, са ликовним уметницима Косова и у Крагујевцу, у Галерији „Србија”, на изложби II ликовне колоније Крагујевца. Настаје дело Позив на Путовање I.

 

1996.
Приређене су му самосталне изложбе у Врњачкој Бањи, у Галерији „Замак културе“, у Суботици, у Српском културном центру „Св. Сава”, у Народном музеју у Сомбору и у Народном музеју у Крагујевцу. Настају дела: Позив на путовање II и Позив на путовање III. Срето Бошњак пише предговор за Каталог изложбе С. Арсића Басаре, Галерија „Замак културе” Врњачка Бања 1996.

 

1997.
Самостално излаже у Галерији Културног центра у Ариљу и Галерији Културног центра у Сремским Карловцима – „Карловачка уметничка радионица“. Настају дела: Споменик вечној слави и Стопе комунизма. Колективно излаже на Новембарском салону у Приштини и добија прву награду.

 

1998.
Излаже самостално у Галерији САНУ у Београду и у Огранку САНУ у Новом Саду, као и у Лесковцу, у Галерији Народног музеја. Добија Вукову награду. Друштво књижевника Косова издаје му збирку приповедака Корито. Изводи рељефе са ликом проф. др Војислава Данчетовића и академика Вука Филиповића у Вучитрну. У Приштини изводи бисту Симеона Немање у Институту за српску културу. Учествује на међународном симпозијуму скулптуре „Бели венчац” у Аранђеловцу. Радови о Басари: Срето Бошњак, Басара, САНУ, Београд 1998; Срђан Марковић, Скулптура као судбина, предговор у Каталогу, Галерија Народног музеја, Лесковац.

 

1999.
Излаже самостално у Културном центру у Власотинцу, у Уметничкој галерији „Чедомир Крстић” у Пироту и у Галерији Народног музеја у Врању. Изложба у Врању отворена је 23. марта, ноћ уочи напада НАТО алијансе на Србију.

Због немогућности рада у свом атељеу на Брезовици, сели се у атеље у згради САНУ. Учествује у раду вајарског симпозијума „Мермер и звуци” у Аранђеловцу.

На уметничкој смотри „Мермер и звуци” у Аранђеловцу завршава мермерну скулптуру, започету 1988, монументалних димензија – Игра облика. У оквиру летњег програма „Врњачке културне свечаности” ради Вајарски атеље Басара–Обрадовић, уз учешће седам младих вајара и два сликара. У организацији Института за српску културу из Приштине, у Лепосавићу је 4. априла одржан научни скуп „Дело Светомира Арсића Басаре”.

 

2001.
Руководи радом друге сесије Атељеа Басара–Обрадовић (Врњачка Бања – „Замак културе”, 3–25. септембра) за младе вајаре и ликовне критичаре. Учествује у оснивању Међународне радионице за науку и уметност Кремна – откровење у Кремнама и у раду трибине „Задатак и будућност Радионице”. На научном скупу „Живот и дело Вука Филиповића” у Лепосавићу излаже реферат „Личност Вукашина – Вука Филиповића”.

 

2002.
Руководи радом треће сесије Атељеа Басара–Обрадовић (Врњачка Бања – „Замак културе”, 21. августа – 14. септембра). По завршетку рада отворена је изложба у „Замку културе”. Учествује у раду Ликовне колоније Кремна – откровење. Отвара изложбу скулптура и цртежа вајара Драгише Обрадовића у Културном центру „Свети Сава” у Суботици.

 

2003.
Отвара изложбу прве поставке савремене скулптуре у оквиру „Врњачких културних свечаности” (12. јула). Као водитељ учествује у раду IV сесије Атељеа Басара–Обрадовић у Врњачкој Бањи (1–15. августа). Учествује на VIII сазиву Међународног симпозијума скулптора „Апатински вајарски Меандер” (15–30. августа), као и на јубиларном, X отвореном ликовном атељеу у Гимназији у Крушевцу.

 

2004.
Добија плакету књижевника Вукашина – Вука Филиповића.

 

2005.
Суделује и говори на промоцијама своје монографије у Галерији савремене уметности у Нишу и у Српском културном центру „Свети Сава” у Суботици.

 

2007.
Учествује у раду Ликовне колоније „Ртањ 2007” и у оквиру ње ствара скулптуру Српски хајдук.

 

2009.
Учествује у раду III међународне ликовне колоније „Homo ART Жагубица 2009” и на јубиларном 25. сазиву „Колоније Бакар – Бор”. Гост је Ликовне колоније „Златибор 2009”.

 

2010.
Учествује у раду Колоније „Беловодске розете” у Белим Водама.

 

2011.
Учествује у раду Прве интернационалне вајарске колоније „Бојчин”.

 

2012.
Учествује у раду Првог интернационалног сусрета вајара Хомоље – Жагубица.

 

2013.
У манастиру Милешеви учествује у раду ликовне колоније организоване у оквиру припрема за обележавање осам векова задужбине краља Владислава Немањића. Борави два месеца у Врњачкој Бањи и поводом четрнаест година континуираног рада на смотри „Врњачке културне свечаности” приређује, испред атељеа „Снежник”, изложбу својих монументалних скулптура, коју отвара критичар Срето Бошњак.

2017.
Ради на припремању скулптура за изложбе у Паризу и у Галерији САНУ. Учествује на Вајарском симпозијуму на Гочу у оквиру смотре „Гочки круг”. Ствара скулптуру, високу четири метра, која је, у ствари, носећи елеменат будућег полијелеја намењеног новоподигнутој цркви на Гочу. Члан је Одбора за подизање споменика Зорану Ђинђићу. Члан је Одбора и члан жирија за подизање споменика Стефану Немањи. Члан је жирија за споменик нашем балетану Мишковићу.

У чудесној успорености времена косметске земље на којој се додирују чистота поља са бескрајном висином неба, сурови врхови планина са пустим мраком и тугом, прошло са прошлијим и садашњим (стварајући беспокој од неке тајне силе проистекле из величине природе која својим бескрајем, својим тамним бедемом планина или вечито узмичућим хоризонтом равнице, превазилази човека и моћ његових опсервација) ваљало је тражити источнике сопственог бића и бића свог народа. Потрага за њима „урачунавала“ је пут према живој средишњој сили у којој они егзистирају, пут према завичају и властитим онтолошким коренима. То је, у основи, значило визуелну реактуелизацију првобитних, примарних подстицаја проистеклих из „упијања“ бића завичаја и његове исконске енергије, несвесно извршеног још у данима детињства, када је, у суштини, и формулисана слојевитост његове стваралачке личности. При томе је пут у окриље завичаја обележио надградњу тих примарних подстицаја, као и могућност претварања свих оних фрагмената који припадају микрокосмосу амбијента у целине у којима је њихово значење изгубило рефлексивну конотацију прешавши на макрокосмички план, на велику основу са које се промишљају судбина човека и смисао постојања на универзалном нивоу.

Промену конотацијског нивоа скулптуре пратило је, опет, померање на плану димензија. Негдашњу камерну структуру пластичног исказа високог сјаја и деликатне обраде (примереног човеку и финим духовним валерима интиме његовог микрокосмоса) заменила је монументална, рустична, експресивна структура која увлачи простор у себе показујући истовремено снажну тежњу за његовим освајањем и ширењем до крајњих, до граница са којих почиње комуникација „с вредностима бесконачног реда“.48

Облаци над Шаром настали 1970. тако представљају једно од првих дела са видљивом намером да се пронађе и пластично дефинише жива средишња сила око које се интегришу значења и масе његове скулптуре. Реч је о делу у којем је стваралац двојако приступио материјалу: с једне стране, поштовао је, до одређене мере, природне правце пружања његове енергије, да би га у другом делу снажно напао подређујући га себи, појачавајући експресију облика готово до крајњих граница.

Са снажне основе, постамента на којем је могуће пратити особине материјала, уздиже се јака вијугава вертикала која на себи носи и своје особине, чворове и неравнине и трагове благих вајаревих интервенција по површини, чији је смисао садржан углавном у потреби да се са површине скине сувише разигран слој текстуре и да се тако њена асоцијативност сведе на меру која је примерена пластичном изразу. Ту јаку, таласасту вертикалу, чија је пуноћа претила да постане превише сталожена, Арсић просеца по дужини отвором и тиме је интегрише са спољашњим простором, пуштајући ваздух, светлост и сенку да струје кроз њу, што значи да је олакшава и припрема да на своме крају прими другу, другачије материјализовану форму облака. Сама маса облака концентрисаних у круг изнад средишње осе вертикале сачињена је од низа сферних, до извесне мере стилизованих површина различитог степена истурености у простор, и разноврсних начина обраде површина. Негде је то брижљиво полирање које подразумева суптилно додиривање светлости и сенке, а негде дугачки урези длетом који мењају структуру материјала разигравајући га, сугеришући променљивост и несталност облака, појачавајући тако снагу израза читаве скулптуре.

Завршни акценат (претварање масе у логичну визуелну целину) уследио је тек пробијањем отвора у средишту, онако како, понекад, плаветнило неба зна да се помоли између маса облака који се ваљају над земљом, додирујући врхове дрвећа. Уз то, Арсић је отворима концентрисаним у средишту не само остварпо однос скулптуре са простором него је постигао и пуну снагу вајарског израза управо интегрисањем маса различитих димензија и профила, кроз чије средиште струји ваздух, и које се сударају супротстављајући се између себе у просторној повезаности. И то није све. Компонујући по дубини материјала, Арсић на другој страни подиже тензију скулптуре, појачава њену иластичну асоцијативност напињањем маса, њиховим сукобљавањем, сударом светлости и таме што се пробија кроз отворе у дрвету. „Наличје” скулптуре показује, заправо, истинску драму кроз коју је уметник пролазио уносећи је директно у материјал. Иза игре облака упоредо се одигравала драма проистекла из судара маса са ожиљцима од длета, ударима површине у површину и пропињања сегмената појачаног дубоким жлебовима у које се увукла густа тама.

Наредних година Арсић ће појачавати експресивни интензитет својих скулптура отварајући форму интегрисањем различитих конструктивних принципа којима, с једне стране, задржава волумен материје подређујући га својој унутрашњој стварности, а с друге, настоји да у њега унесе покрет динамичким вертикалама, њиховим стремљењем према простору и већој снази, сили са којом се они „откидају“ од језгра, потенцираној још и наглашавањем рустичне структуре дрвета дубоким и снажним жлебовима извученим длетом, на којима се смењују акценти светлости по ободима и градирана снага таме у њиховој дубини (Каскаде југа, Прозори југа, 1971). Ови „нагласци“ усклађују снагу масе са простором претварајући скулптуру управо тим асоцијативним компонентама, мисаоним и емотивним ангажовањем – у метафизички симбол и отворено питање о смислу човековог бивања на свету и његовој вечитој жељи да уласком у оновремено изађе или се супротстави опакој ветрометини балканског вилајета.

Новембра 1979. године, Басара је приредио велику самосталну изложбу у Галерији уметности у Приштини. То је била његова девета самостална изложба. Она је, на известан начин, имала карактер ретроспективе јер је у педесет представљених скулптура могла да се сагледа развојна линија његовог стваралаштва од раних педесетих до пред крај седамдесетих година XX века. На њој је могло да се уочи неколико карактеристика битних за закључак о његовом дотадашњем стваралаштву, али и да се наслути даљи пут рада.

Пре свега, постало је јасно да је Басара израстао у једну од најснажнијих стваралачких личности на Космету, да по свом стваралачком опусу представља, најпре, стожер око којега се окреће све што је витално у актуелној уметничкој пракси, а потом, да се у изложеним радовима већ искристалисало оно што је њему као ствараоцу иманентно најнепосредније духовно и емотивно везивање за завичај. Изложба је, осим свега другог, указала и на ствараочево опредељење за дрво као аутохтони материјал са којим, постало је извесно, Басара најбоље успоставља однос присности и међусобног разумевања у процесу превођења сопственог света у лапидаран уметнички говор.

Предговор каталогу изложбе написао је књижевник Вук Филиповић. Без обзира на то што је, као стваралац из друге области, у Басарином делу тражио причу – основу са које може да развије дескриптивну рефлексију, чиме је, природно, остао по страни од суштаствених проблема скулптуре коју је имао пред собом. Филиповић је интуитивно осетио Басарину везу са завичајем. Он непогрешиво наглашава:

„Поједине скулптуре Светомира Арсића сведоче о томе да се он и непосредно инспирише у дотшцању са Шар-планином [ … која одаје] једну најдубљу приврженост завичају коју никаква супериорност сазнања не брише и не гаси, која остаје онај тајни пламен или интимни свемир, неодољив и присан. […] Арсић је пошао преко океана уметности, али је живот његове скулптуре очувао свежи дух непосредног контакта са природом Шар-планине.” 49

За разлику од ранијих приказа у престоничкој штампи, када се појављивао на групним изложбама, било да је реч о салонима или о заједничком наступу косовских стваралаца, у којима је његова скулптура најчешће тумачена површно и шаблонски, без жеље да се уђе у њену слојевитост, где су заправо критичари пропустили прилику да на време сагледају његову стваралачку снагу и индивидуалност50, ова изложба дала је повода и за прве целовитије критичке текстове о вредности и карактеру Арсићеве скулптуре. У тим текстовима истицана је „вишеслојност идеја, поступака и намера“51, потенцирана је доминантна веза са завичајем, указивано је да се његова скулптура јавља као „логичан процес уопштавања визуелних феномена стварности“.52 Када је реч о апстракцији, која је издвајана као једна од најважнијих особина његовог стваралаштва, или када се проговори о асоцијативности, као другој битној особини Басарине скулптуре, навођено је да стваралац „полази од конкретних визуелних појединости узетих из историје или савремености, да би процесом сажимања и синтезе [асоцијативност – прим. С. М.] постала опште-важећа, односно универзална“.53

48 Јован Деспотовић, нав. рад.

49 Вук Филиповић, предговор каталогу самосталне изложбе Светомира Арсића Басаре, Галерија уметности, Приштина 1979.

50 Види: Драгослав Ћорђевић, „Опште тенденције”, Борба, Београд, 23. јуни 1963; Павле Васић, „Нове личности. Ликовни уметници са Косова и Метохије“, Политика, Београд, 19. новембар 1968.

51 Петар Ћуза, „Целовит стваралачки опус“, Јединство, 4. децембар 1979.

52 Војислав Девић, „Универзалност Арсићеве скулптуре“, Јединство, 25. децембар 1979.

53 Исто. – На овом месту, уз пуно уважавање изнетих ставова, ваља рећи да порекло асоцијативности у Басариној скулптури ипак треба тражити у процесу превођења унутрашњих немира у форму дрвета, с тим што Басара најчешће не полази од реалних чињеница присутних у његовом окружењу. Он креће са две међусобно дубоко прожете равни: унутрашњих закона сопственог бића и закона који егзистирају у бићу дрвета. Улазећи директно у однос са природним обликом, Басара у суштини прати или, тачније, проналази облике додиривања између слојевитости његове меморије, енергетских праваца простирања и дубоких унутрашњих, сензибилних, поетских, драматичних или епичких импулса у сопственом бићу. Облик који настаје из такве акције у ствари је резултат процеса ослобађања скулптуре из масе дрвета и ослобађања менталне енергије из ствараоца. Својом асоцијативном структуром добијени облик, накнадно, може имати додира са реалним предлошком. Но суштина ментално-пластичног проблема, код Икара рецимо, јесте осећање судбине на универзалном плану, и свест о трагичном разилажењу човека и времена, или лебдеће стање ослобођеног духа који додирује крајности универзума (Галија). Укратко, у Басариним скулптурама, изложеним 1979. године у Приштини, није доминантно његово сећање на реални предложак, које се потом, у процесу рада, преводи у облик-асоцијацију. Примарно је ствараочево умеће превођења духовног стања у материју, које резултује обликом насталим из унутрашње нужности. „Басарине скулптуре настају у свом дефинитивном облику и пре него што су физички настале у духу који не сумња и не двоуми се“ (Мића Поповић / Олга Јеврић / Станојло Рајичић, „О људском положају и уметничком доприносу Светомира Арсића Басаре” /предлог Светомира Арсића Басаре за члана Српске академије наука и уметности/). Овде је битно уочити две могућности за настанак асоцијације: једна подразумева додир с објективном реалношћу, њено преобликовање у форму скулптуре и довођење до нивоа који представља слабију или јачу асоцијацију на почетни визуелни материјал; друга уметникову асоцијацију из себе према материји и њеном обликовању, при чему је битан слојевити материјал бића који се преводи у скулптуру.