У СТВАРАЛАШТВУ које траје безмало пет деценија Светомир Арсић Басара прешао је дуг пут, остваривши при том обиман опус, незаобилазан у историји савремене српске скулптуре.

Развојну линију његовог стваралаштва чини неколико целина које су се смењивале онако како је у њему сазревала свест о улози и моралној одговорности ствараоца спрам дела које ствара и света у којем живи и, аналогно томе, како је текао процес сазревања његовог пластичног мишљења. У начелу, могло би се говорити о три целине у његовом стваралаштву: о експресивно антропоморфним пластичним исказима насталим на почетку његовог рада, о асоцијативној апстракцији, коју осваја почетком шездесетих година, и о пластичној елаборацији драматичног света облика произашлог из суштинског додиривања са бићем и судбином Косова као завичаја, целини коју почиње да ствара почетком осамдесетих година најавивши је Космичким циклусом, који се преточио у Ангажовани, са хронолошко-тематском окосницом у Првом светском рату, онда у Првом српском устанку, да би, следећи природу ствари, заокружио као Косовски циклус.

Суочен са чамотињом провинције, узнемирен њеним невероватним могућностима да неосетно прогута ствараоца, стално у стрепњи од уметничке изолације, Басара је, по склопу своје личности, од почетка настојао да својим стваралаштвом недвосмислено изрази непристајање на такву ограниченост. Стога су његова прва суочења са проблемима стваралаштва била усмерена ка испитивању форме као начина да се њоме изврши осетљив процес превођења унутрашњих немира у материјал. При томе су његови погледи били упрти према савременој ликовној пракси у Европи, према токовима и променама кроз које је пролазило вајарство у свету, што се рефлектовало и у југословенској скулптури шездесетих година XX века. Наравно, увид у актуелну стваралачку праксу у свету представљао је креативни напор, тежњу да се истински разуме и доживи суштина промена у њој. Ти рани радови, које смо стилски одредили појмом асоцијативна апстракција, показују сву радозналост ствараоца на почетку трагања за сопственим путем, све мајсторство проистекло из овладавања занатом и познавања дрвета као материје, што ће постати превасходни медиј његовог стварања.

Избор дрвета као материје, чије је биће у односу поклапања са бићем ствараоца, подразумева виталистички принцип у елаборацији пластичног исказа стога што он проистиче из саме материје као суштаствени облик нагомилане енергије и њеног унутрашњег интензивног живота, њене унутрашње духовне виталности. Рекао бих да, по могућности да дубоко у себи чува слојеве меморије, дрво највише поседује виталистичку енергију. Моћ да се она тражи и налази подразумева и могућност да се допре с оне стране стварности, према извору бића. Тај прицип је дубоко уткан у Басарино дело: у динамичне, експресивне целине, у додиривање пуног и празног у његовим скулптурама, у лепоту углачане текстуре или рустично дефинисане фрагменте што егзистирају између њих. Речју, виталистички принцип је суштаствена вертикала његових скулптура – независно од тога да ли је реч о асоцијативним облицима, о мултипликовању еуклидовских сфера у вертикалу стуба, или о пронађеном природном облику који је, малим интервенцијама, доведен у однос прожетости са дрхтајима уметниковог унутрашњег бића.

Пут према лавиринтима живота проистекао из природе Басариног односа према себи и свету у којем живи, у којем је егзистенцијална угроженост бића српског народа почела да се снажно осећа, по природи ствари је пластично елаборисан почетком осамдесетих година XX века, најпре у Космичком циклусу, затим у Ангажованом и, најзад, у Косовским приповедањима. Такав пут подразумевао је другачију елаборацију пластичног исказа рођеног из „стваралачке мотивисаности сопственим тлом и његовом историјом”105, што се „објављује у предметима фолклорнога призвука, рустикалне грубе, дрворезбарске орнаменталне обраде која зрачи далеким временима, средњовековљем, паганским духом кроз своје изворне наслаге“.106 У том кретању Басара је довео у однос древно с ововременим. Генетски код трагичне историје српског народа уздигнут је до сазнања истине о смислу живљења, о смислу избора и смислу жртве.

Елаборисан пластичним језиком у којем се сусрећу аутохтоно осећање бића српског етноса са ствараочевом изразитом моћи да то осећање преведе у изворни језик материје, скулпторски опус Светомира Арсића Басаре постао је тиме ако не најособенија, оно свакако једна од најособенијих страница у савременој српској уметности.

105Олга Јеврић, ”Светомир Арсић Басара”. Образложење кандидатуре за редовног члана САНУ, рукопис (лична архива С.Арсића Басаре).

106Исто.