Њива на којој је Величко, сваке године, на једној половини сејао јечам а на другој кукуруз налазила се у Јесењу, изнад Голубовог моста, поред реке и пута, недалеко од села, у присојној страни, где је сунце пржило усред зиме као усред лета, ако је био ведар и сунчан дан. Са доње, јужне стране, настављала се…

Дуго нисам био поштеђен лутања и нагађања око суштинског значења и вредновања форме и садржине у ликовном изражавању! Дуго нисам могао да схватим да сам баш таквим схватањем одвојен од суштине народа коме припадам. И да без националног идентитета, без националног духа и карактера нема ни аутентичног стваралачког надахнућа.

Њива на којој је Величко, сваке године, на једној половини сејао јечам а на другој кукуруз налазила се у Јесењу, изнад Голубовог моста, поред реке и пута, недалеко од села, у присојној страни, где је сунце пржило усред зиме као усред лета, ако је био ведар и сунчан дан. Са доње, јужне стране, настављала се у ливаду која се стрмо спуштала све до реке. Са источне, поред саме међе, протицао је поточић кроз густо шибље из кога су израњале стене налик на коњске главе. Са северне и западне заклањало ју је од хладних ветрова растиње трња и дрењина.

Била је то једина њива у селу на којој је успевао јечам. Остале су се налазиле по гудурама осојне стране где је снег касно копнио, па ни овас није могао да сазри. У рану јесен косили би га као обичну траву и на коњима преносили и стављали на таване појата и штала.

Величко је био трећи по реду газда у селу. После Вукашина трговца и Андреје богаташа. Бавио се углавном сточарством. Имао је око триста оваца. Преко лета изводио их је на бачило у Пиљевац – чувену долину по пространим питомим пашњацима. Зимовале су у појати на доњем крају њиве у Јесењу, изнад Голубовог моста, на којој сваке године на једној њеној половини сеје јечам, а на другој кукуруз.

Имао је три сина – Веселина, Златоја и Стојана. И три снахе – Васку, Паунку и Ратку. Све из имућних породица и вредне као “коњски реп”, како их је сам Величко хвалио и упоређивао. Певале су и кад су одлазиле на њиве и бачило и кад су се враћале. Док су се у свитање пеле уз стрме литице Куленице, одакле се село видело као на длану, и у сумрак силазиле них серпентине Шупељкамена, орио се њихов глас преко села па клизећи уз Влак и Муриндов допирао чак до Ошљака и Градишта. Нису певале богзна како лепо. Али то није било важно. Важно је било да се пева, да се радост и задовољство што га живот у газдиној кући пружа, за разлику од живота у кућама потиштене сиротиње, јавно показује. Певале су за понос и радост свога свекра и својих мужева.

Да не би било раздора и зависти међу њима, облачиле су се увек исто. Радним даном носиле су беле џемпере и црне ситно набране сукње, а празником платнене кошуље од по сто ребрњка, извезене скутаче и црвеноцрне бошче. Око грла дукате, а око паса колане извезене срмом, манистрима и констренкама. Док је остали свет играо и певао, стајале су по страни држећи се испод руке и ослањајући се једна на другу. У коло су се хватале када је игра достизала ритмички склад да би га још више улепшале. Величко је обично седео у групи старијих људи и развлачио осмех с краја на крај лица од задовољства када би му говорили да су му снахе лепе.

* * *

Село је живело у сталном страху од глади. Налазило се на око хиљаду метара надморске висине, уклештено између врхова Острвице, Черенца, Куле и Бивола. Цела северна, присојна страна била је огољена и бујичава. Служила је за испашу од раног пролећа до касне јесени. Осојна страна била је добрим делом прекривена четинарском шумом, пуна влаге и мање или више увек у хладу. Безброј извора и поточића сливало се низ Муриндов, Влак, Берову главу и Осотишта. Куће се збијено низале с једне и друге стране реке. Имало је две цркве. Једну испод, а другу на ћувику, усред гробља. Била је наткривљена гранама надалеко чувеног јасеновог стабла. Одатле се, у сунчев залазак, свакодневно разлегао лелек над свежим хумкама и одјекивао у гробној свемирској тишини. Покаткад би га само неки пас својим лавежом или петао кукурикањем прекидали. Одсјај сунчевог сјаја у белим облацима, тихо умирање дана и безазлено мировање околних врхова стварало је атмосферу вечног обнављања непоновљиве лепоте. Праћена лелеком уз струјање неодређених гласова, чинило се као да цела та атмосфера некуда путује, као да лебди без изгледа на приземљење.

Од жита, сем овса који би ретко када сазрео, није скоро ништа успевало. Једино је на Величковој њиви у Јесењу, изнад Голубовог моста, сејан јечам. Било је још неколико њивица поред реке, испод села, на којима су, уз обилно ђубрење, сејани кромпир и пасуљ. Сва летина која би могла са тих малих сиротињских врлети да се прибере једва је до новембра успевала да прехрани село. Када је најроднија била можда је могла и у децембар да уђе, али то се ретко догађало. Настајала је затим потера за храном. Одлазило се по невремену у Подриму, Косово и Тетово преко Шаре. Продавало се “мило за драго”. Односило се све што се за удају припремало: чаршафи, сукње, скутаче, бошче, подгрљци, чарапе, колани. Многе су хладни зимски ветрови у беспутним клисурама завејали. Односила их бела смрт у неповрат. Многе мајке, које су носиле по двадесетак килограма жита, никада га својој гладној деци нису донеле. Остајао завежљај у снегу, на њиховим леђима, да га звери и птице, у касно лето, разносе по неприступачним стенама. Деца су их узалуд ишчекивала, бацајући поглед уз реку откуда је требало да се појаве.

Није помогао ни масовни одлазак у Америку. Настало је само ново отицање преко океана, још једно нестајање у џунглама индијанских прашума и прерија. Радило се на најтежим и најгрубљим пословима. Враћао се тек сваки трећи. До родитеља, жена и деце стизали су нејасни гласови о тајанственој смрти. Распињала се туга с једног континента на други и тонула у дубинама океана. У сну се још само јављала силуета личности ишчезла у измаглици даљине.

Чезнуло се за родним крајем у дубинама рудника, на скелама облакодера, непрегледним трасама путева и пруга и у прљавим баракама. Оживљавала су у сећању свитања над Љуботеном, празничне песме девојака, ликови мајки несталих у мећавама. Оживљавала су плава пролећна јутра над селом, цветни пропланци Маслакадова, сећања на њиве бесплодне и бујичаве, на ране зиме које доносе снег пре него ли овас почне да зри, сећања на многобројна неоддетињана детињства и неодмладоване младости.

Тонули су и нестајали на овом малом простору. Ишчезавали убрзано и хитро ницали попут гљива после кише. Нестајали рано из живота као роса на врелом сунцу. Односиле их болести, пушке или немаштина. Ретко је ко доживео да постане деда. Нико није памтио више од две генерације. Памтило се и спомињало име оца и евентуално деде. Текла је бујица живота и смрти у снажном налету. Рађале су жене ужурбано као што воћке у рано пролеће обилно цветају, а мали део заметне плод.

Живело се на дах и уздах, на тренутну радост и дуго туговање. Живело се трпилачки. Пролазило се кроз много очајања и брига, а мало радости и среће. Множили се свежи гробови – кратко сећање на нестала бића. Брзо се претварали у зарасле бусенове и још брже су други долазили на место покопаних. Гробље је постало премало да прими толико мртвих. Збијали се један уз другог у смрти, као у животу, на том малом ћувику одакле се разлегао лелек у сунчевом заласку, испод огромног јасеновог стабла који је раскошно ширило своје крошнате гране изнад мртвих, као да је хтело да из заштити у смрти, ако није могло у животу.

Имена умрлих спомињана су на задушницама, и то до деде само. Онда је вео заборава прекривао прошлост.

* * *

Прву бразду у селу заорао би Величко на њиви изнад Голубовог моста, у Јесењу. Снажни волови опрвенисали би црну траку сваке године у рано пролеће. И прво семе замело би се у земљи. Замирисао би ваздух на орање и свежу земљу пуну влаге. Њива је била ђубрена до изобиља. Гнојиво, што би га стадо од триста оваца у току зиме начинило, износило се на њиву на којој је на једној њеној половини увек сејан јечам а на другој кукуруз или, како га народ у овом крају зове, коломбоћ. Та је реч од Турака остала. Они нису отишли тако давно. Тек пре двадесет година, од када Величко сеје јечам на њиви у Јесењу. А били су овде дуго, предуго! Преко пет стотина година. И није чудо што је народ запамтио много турских речи. Чудо је што није заборавио своје. Село се, узмичући према планини, бранило и отимало. И тако стигло до краја. Тамо где свет почиње и где се завршава. Даље више није могло. Сем духом у сунце, небо и звезде. Турчин је хтео да сви буду његове вере, ако не могу да одмах постану Турци.

Прича се да је силни паша, који је сва околна села помуслиманио, био чобанин на Шари. Чувао је овце по Превалцу и имао девет огромних паса. Када је цар са пратњом пролазио сви се џилитнули на њега. Али чувши газдин глас, стали су као укопани. Цара је, кажу, то изненадило, па је позвао чобанина и упитао га: шта би урадио ако би паша био. Одговорио је да би за седам дана цео овај крај помуслиманио. И би као што рече, али седмог дана умре и до Севца, скривеног у врлетима Черенца и Острвице, не стиже.

* * *

Клијао је јечам на топлом сунцу и пуштао своје прве влати. Цело село гледало га како расте. Највише и најдуже гледала га Стана Трифина, удовица са седморо деце. Муж јој отишао у Америку, па је уместо новца стигао абер да је пао са неке високе грађевине, тек што је почео да ради. Вест је Стану затекла у Маслакадову. Брала је дрва. Дошла њена комшика Магда да јој каже. Како је стајала поред честара, кад јој комшика саопштила, онесвестила се и откотрљала низ стрмину. Зауставило је густо грање негде дубоко у провалији. Магда је једва извукла. Потоварила је на санке и тако онесвешћену превезла кући. Десет дана није ни јела ни пила. Само је знаке живота показивала. Децу су за то време комшике храниле и чувале. Затим се полако навикавала на живот без мужа. Постајала је и сама полумуж. Многе тешке мушке послове почела је да обавља. Стрепња да јој деца не умру од глади ни за тренутак је није напуштала. Зато најдуже и највише од свих у селу гледа у јечам сваког дана. Гледа га као буја, како се зелени и таласа, како на сунцу светли и трепери, а на ветру поиграва. Понаша се као да је на позорници, а публика цело гладно село.

Игра се и чика све док у њега гледају. А кад поодрасте прави представу на јачем ветру, – повија се и усправља, као балерина извија се на једну па на другу страну. Цело село прати тај раст и то треперење. Све до руменила, до првог знака нове жетве, до првог руковета, првог снопа и новог свежег хлеба.

Ослушкивали су раст јечма, пратили колико за једну ноћ порасте. А када сазри и Величкове снахе, у рану зору, уз песму “Гором језде кићени сватови”, спусте први руковет на земљу, то је уједно за све у селу било потајно славље. Нико није јавно говорио, али је осећао да се ближи крај глади. Стана је тешила своју децу да се јечам жање и да ће им за који дан умесити свежу јечменицу. И деца се радосно и срећно играла и све су тамо низ реку одлазила, према Голубовом мосту одакле су могла да гледају како јечам расте и зри.

Најрадоснији и најтужнији дан у селу био је када је Величко преносио јечам са њиве на гумно. Чопор деце јурио је за санкама на којима се њихало класје повезано у снопље. На дан вршидбе, док су коњи, јурећи у круг око стожера, копитама претварали снопље у сламу испод које се назирала зрна жита жута као ћилибар, сви се из села окупљали и посматрали.

Предвече, када би јечам био овејан и згрнут око стожера, на средини гумна похрлили би из свих махала: и Калпакови, и Шубарини, и Јоцкови, и Дрангини, стуштили би се и слегли око Величка да траже јечам држећи торбе, џакчиће и разне друге посуде у рукама.

Сви су нудили дневнице. По три за једну.

У гомили света увек би се нашла и Стана. Жњела је као ватра. Па је Величку драго било што долази да тражи јечам.

Низали се гласови један за другим:

– Доћи ћу да ти копам!

-… да ти косим!

-… да ти берем сено!

-… да ти жањем!

Синови су пунили торбице, џакове и разне посуде, а Величко је гладио бркове и подизао чакшире уз кукове. Носио се старовременски, ала-турка.

Обично се тако завршавала жетва и вршидба Величковог јечма. А на њиви у Јесењу, изнад Голубовог моста, остајала је свежа стрњика на којој су после кише ницале печурке беле као снег.

* * *

Једне године летина је слабо понела, па је глад наступила рано. Гладовало се и ћутало. Само су писма неуком руком писана путовала у земље у којима су се налазили печалбари. Путовала су у Аустралију, Јужну и Северну Америку и свуда по Европи. Стизао је абер да је наступила рана глад и да ће у селу многи помрети ако им се не помогне. Несрећа и сада није била сама. Те године владала је привредна криза у свету, па су многи печалбари били без посла. И сами они нису имали од чега да живе. Вест о глади пренеразила их је. Почели су да се скупљају и договарају. Покушавали су да позајме који долар од својих другова са Сицилије или неког другог краја света.

Кружили су гласови по селу како Ћукини немају хлеб. Седам-осам дана нису ништа јели. Потом би се чуло за Ашујине, па за Базине, Узунове, Јаринине и тако редом. Ноћу, кришом, иза ограда и плотова, одношена, је по прегршт брашна у марамама и чанцима. Спремала се каша и јела док би још на ватри клокотала. Уста су остајала чваркосана.

И те године Величко је на њиви у Јесењу, изнад Голубовог моста, посејао јечам. Људи су, копнећи од глади, попут снега на топлом сунцу, с нестрпљењем посматрали како расте. Тетурали се од изнурености и малаксалости. Лица су им постајала испијена и жута. Претварали се у сенку. Многи су и умрли, али се није говорило да су од глади умрли. Сматрало се да је гладовање срамота. Да онај ко гладује није довољно вредан да заради да би имао да једе. Требало би како год зна да се сналази. Али немаштина је била јача од њихове сналажљивости.

Тако је те године харала глад као никада дотле. А јечам је бујао. Имао је тамнозелену боју. Погодовало му је и време. Смењивали се киша и сунце, па је топлоте и влаге било колико му је требало. Веселио се и поигравао, пливао кроз лелујање на поветарцу. Њихао се и таласао. Искласао и сваки клас био је пун као грозд. Почео је да румени. Да добија боју старог злата. Радовало се село његовом бујању и расту. Највише од свих радовала се Стана која је деци припремала храну од папратовог корена и овсјег брашна. Деца су мрштећи се успевала да прогутају по неколико залогаја. Било јој је на души лакше ако нису сасвим гладна одлазила на спавање.

Таласао се јечам, њихао и лелујао све док није на пар дана пре жетве освануло једно јутро без облачка на небу. Небо над селом, опкољено врховима и прободено њиховим шиљцима, било је прозрачно-плаво и бесконачно провидно.

Убрзо се и сунце појавило. Својом меком светлошћу прелило је Муриндов, Влак и Маслакадов. Обасјало је стрмине Осотишта, Градишта и Равништа. Врхови Осртвице бацили су сенку чак на другу страну реке и поделили село на два дела. Сенке су постајале све краће па се убрзо цело село купало у светлости све до поподнева, све док се над Врхом Черенца налик на пирамиду није појавио облачић мали као птица.

Мировао је неко време, дремао, спавао а затим је почео да клизи по бескрајној плавој писти. Играо се, башкарио, спуштао до самог врха, па опет ишчезавао у плавој светлости.

Одједном је почео да нараста и претвара у нешто необично црно као да се катран по небу просипа. Сви који се затекли у селу изашли су из кућа да посматрају ту чудну игру, то чудно претварање.

Нико није ни видео ни памтио да је облак могао тако брзо да се промени, да од облачића, белог као снег и лаког као перје, постане црн као ноћ и тежак као туч.

Осетили су опасност у наглој промени тог облака, као што су слутили опасност у меканом свитању и тихом, ведром, као млеко белом јутру. Знали су да све што је лепо не траје дуго, да и тај необично леп дан, са тако пријатним сунцем и без поветарца, није могао да донесе нешто добро. Знали су да после невремена долази лепо време и предосећали да ће после тако лепог јутра и тихог сунчаног преподнева доћи непогода равна лепоти дана.

Облак је нарастао невиђеном брзином и почео да прекрива крајичак плавог неба над селом. Прво се ослонио на Черенац, па се потом пружио према Острвици и Биволима. Своје огромне пипке обавио је око Ошљака и Куле. Ваљајући се преко неба, оклопио је део Шаре и разапетим канџама загрлио Љуботен. Тако је овладао простором над селом.

Изненада севнула је муња. Посред неба! Тачно изнад села. Кривудава светлећа трака преполовила је облаке у једном трену. Пошла је са севера право на југ. За њом је уследила друга. Пројурила је дуж реке, са запада на исток. Убрзо се небо претворило у ломљаву. У ватромет! Личило је на узнемирени змијарник. Комешале су се муње и ваљале с једног врха на други. Брда су почела да подрхтавају, да се нагињу и љуљају. Чуло се добовање, по крововима од ћерамида и камених плоча, необично крупне капи кише. Народ се уснебио. Жене су узимале сита, решета, секире и истрчавале у дворишта. Одвезујући мараме и гледајући у небо нешто су мрмљале, секиром махале кроз ваздух и засецале земљу.

Истрчала је и Стана. Деца шћућурена на чардаку посматрала су шта ради мајка. Расплела је проседе комаре дуге до колена и нешто нечујно и неразговетно понављала, окрећући се у круг са решетом подигнутим изнад главе. Пљусак је као ведром поливао лице и груди сливајући се низ минтан и сукњу. Молила је, преклињала све свеце и Бога да да се смилују и невреме смире. На крају је свом снагом замахнула секиром и дубоко је зарила у земљу.

Настао је мрак. Више се ништа није видело. Чуло се само проламање грмљавине. Долине су одјекивале, а планине јечале као тежак рањеник. Киша се убрзо претворила у град. Крупне ледене лопте кидале су лишће и ломиле грање односећи га у бујице.

У општој пометњи, хаосу и неизвесности свима су мисли упућене на Величков јечам у Јесењу, изнад Голубовог моста; свима је пред очима лебдела слика њиве која се стрмо спуштала према реци настављајући се у питому ливаду. И слика јечма како се као риба бачена на суво до земље повија на једну па на другу страну. Заборавили су на стада и чобане по дивљим планинским пашњацима, који су јутрос отишли лако обучени, без џемпера и копорана. Мислили су само на јечам и његово зрело класје. Једину њихову наду, на дохват руке, олуја је претворила у неизмерну тугу и очајање.

Скоро два сата јечало је као у неком другом непознатом свету. За сељаке била је то читава вечност. Град је падао све јаче и гомиле леда већ су прекривале земљу.

Онда се на оном месту на коме се указао облачић лаган и бео, појавило плаво небо. Град је престајао да пада. Престало је и да тутњи. Све се смирило. Само се још чуо хук бујице што се стрмоглаво низ Баждареву страну спуштала.

Сви су, као на позив трубе на узбуну, према њиви у Јесењу изнад Голубовог моста појурили. Тамо где Величко сваке године на једној њеној половини сеје јечам, а на другој низак, ситан, брзак, планински кукуруз који успева да умакне раној зими.

Окупили се наспрам њиве, на Илијевој ливади, поред пута и реке, која је помахнитало ваљала дрвље, камење и клокотала као подземна ломљава.

Од јечма није остало ништа!

Видела се само утабана мокра земља низ коју се сливали поточићи црвеножуте боје.

Народ је стајао као укопан, ћутећи.

Нико није изговарао ни речи нити се усуђивао да се помери.

Дошли су и Шубарини чак испод Черенца и Калпакови чак испод Берове главе. Ту је била и Стана са петоро деце око скута и Величкове снахе огрнуте старим бошчама. Овога лета неће одјекивати њихова песма уз први руковет: “Гором језде…”, нити ће деца трчати за санкама на којима се лелуја класје повезано у снопље.

Стајао је народ непомично и немо. Личио је на племе бескућника залутало у беспућа. Та црна тачка насред ливаде усред гудура, са упереним погледом у огољену њиву, одавала је пошту неочекивано ишчезлом јечму, себи, умрлима и онима који ће убрзо умрети од глади.

Сутон се неприметно рађао из смирених долина. Са околних брда чуло се промукло блејање прокислих оваца. Низ Жеженички камен поред свог стада спуштао се Душан Кочинкин, најбољи фрулаш у селу. Крај чесме, испод Свећене мурике код Котливачког потока, застао је да причека заостале овце. Извадивши кавал испод пазуха, засвирао је стару песму: “Тегли ми оро, мори Бојано…” Елегична мелодија, с мирисом убијене траве, спустила се према реци и прелила преко народа збијеног у гомилу. Почео је да се миче и размешта. Мелодију су прво прихватиле Величкове снахе, у почетку тихо, за себе, а затим све јаче и јаче. Онда су сви запевали.

Песма проткана сетом клизила је преко усталасаних планина као праменови магле гоњени ветром и преко Острвице и Черенца ишчезавала у тамноплаво небо.

Да ли је то била песма или јадиковка?

Био је то пре свега протест прохујалој олуји која им је сатрла последњу наду, порука да ће преживети и одолети као и увек, откад су, узмичући у песпућа, везали своју судбину за ове гудуре и врлети.