СВЕТОМИР АРСИЋ БАСАРА припада кругу стваралаца који снагу за опстанак дубинских слојева свог стваралаштва (у ком се, у метафизичком хаосу, додирује оно што је у времену с оним што је у човеку) налазе у родном тлу косовске земље, у себи, прецима, у исконској лепоти, драми и трагедији свога завичаја и народа.

Потреба за понирањем у дубину земље – према себи и сопственим изворима – дошла је код Басаре сасвим природно, као резултат доба у којем живимо. Модерна времена, преломљена кроз призму балканских немира, донела су драматично суочавање ствараоца са губљењем вере у свет којем припада и његову моћ да савлада зло, да савлада европске крахове и дилеме, страх од краја света и пустоши цивилизације. Кренути с ону страну времена, одбацити страх од историје и, све у трагању за благошћу детињства и изгубљеног раја, ући у свет архетипова скривених дубоко у колективној свести народа – значило је, за Басару, изаћи из пакла повести оних нација за које историја никада није била непрестани ужас и збир фаталности. Тиме је он себи створио могућност достизања оне равни живота у којој сe трансцендује општа људска судбина. Та раван омогућила је, с друге стране, Басари да коначно „исприча“ своју историју, историју архaјског човека, историју сопствене патње и патњи свог народа – из чега следи да се овај уметнпк укључује у свету традицпју што подразумева спознање свог духовног положаја у космосу, сазнање смисла и узрока света у којем живи и ствара.

Слутити себе делом највише је што је ствараоцу дато. Управо слућење властитих дубина, окретање потмулим унутрашњим дрхтајима сопственога бића и бића завичаја, условило је појаву друге битне одлике Басариног стваралаштва – ангажованост његове скулптуре прво спрам времена, потом и спрам судбине српског народа. При том ваља рећи да појам ангажованости у његовом случају нема дневно значење, какво, нажалост, све чешће сусрећемо у тужном и смутном времену кроз које пролази српски народ. Напротив, ангажованост Басарине уметности проистекла је из његове судбине, из личног опредељења да на стваралачки начин и уметничким чином сведочи о времену у којем живи. Стога је пут према тавним лавиринтима сопства, ка земљи и њеном склонитељском виду, њено слућење, или додиривање, делом подразумевао могућност да стварање поприми облик „последње одбране“ интегритета ствараоца и народа чији је он изданак. Она проистиче из свести о сукобу са светом и судбином, из предосећања да свет све мање почива на узорима из хуманистичке, социјалне, идеалистичке или хришћанске традиције, да бруталност управо свеколикошћу свог појављивања обележава оно што је ту, што сада јесте. У отимањима, у нервозном и грчевитом удару по материји, у лавиринтима појавнога света, у „неподношљивој лакоћи постојања“, што исијава из сваког његовог дела – у тој особини Басариног опуса ваља видети трагове индивидуалне и националне трауме кроз коју стваралац и његово дело пролазе.

Свест о себи као трунчици ништавној у безграничном свемиру и тавним и непрозирним временима – у којима се одвија човекова историја тужног и бесконачног кретања кроз мрак наилазеће ноћи, ноћи зла и пропасти – та и таква свест нужно од уметника захтева да дело претвори у поље сопствене егзистенције. Чињеница да му се свет пројављује као разбијено огледало чији се делови више не могу саставити, претвара ствараоца у човека апсурда, у биће лишено права на избор. Он је осуђен да, живећи у времену које сам није одабрао, открива застрашујуће истине о човеку, последње и незаобилазне истине о животу. Природно је, дакле, да се, у тако смутним временима пред којима се нашао један народ, дубоко у бићу уметника јави потреба да се површина дрвета претвори у визуелно поље по којем ће се урезивати сопствени однос спрам света, на којем ће се архетипска слика о „изгону из раја“ појавити као велика метафора о људској усамљености и космичком болу што прожима биће све до његових најдубљих региона. Управо се у таквим временима и просторима изгубљених нада, преварених очекивања, јавља у уметнику исконски јака потреба да се времену супротстави делом као криком или молитвом за спас. Делом што је једнако морални чин и естетска чињеница. Делом као неуништивом потврдом о националном идентитету који, ослањајући се на прошлост, прераста у оставштину за будућност.