Живот

СВЕТОМИР АРСИЋ БАСАРА старином је из Севца, древног села смештеног подно Љуботена, које припада Сиринићкој жупи. У хиландарској повељи цара Стефана Душана, састављеној пре 1355, коју по његовом налогу „Ђурађ логотет записа на Овчем Пољу, месеца маја други дан“, оно се помиње као Селце, метох хиландарски „више Сиринић Селце“, заједно с имањима манастира Св. Петра Коришког.1

Време доласка родоначелника Басаре у Севце, и одакле је дошао, изгубљено је у тами векова.2 У породичном предању, и у историји села, помиње се „деда Аврамов камен“3, са којег је он, узјахавши коња, кренуо у Истанбул код Султана да се жали, заправо да за село моли ослобађање од намета. У торбе је ставио овас и жито који су једва успевали на тој висини: да их покаже на Порти и да тиме потврди како се у његовом крају и без намета једва живи. Предање, даље, каже да се вратио из Истанбула доневши ферман којим се тај крај ослобађа пореза.

У време Сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем, 1690 („кад Господ све три оне напасти – од којих је Давид само једну на град свој примио – у садашње време пусти на Српску земљу: прво помор, затим мач и помор заједно и ропство пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади“,4 и кад Срби и „светејши архиепископ српски кир Арсеније … многа искушења, муку и напасти претрпеше [и] од лукавих Немаца и Угара […] јер: Чија чаша тога и оченаш“),5 готово све Басаре кренуле су из Севца и стигле до Лике и Кордуна.6 У селу је остао већ помињани Аврам, који је био пастир.7 Од њега се род Басара обновио. Он је имао три сина, од којих је настало три фамилије, из једне од њих потиче Светомир Арсић.

Село се налази на питомој заравни, окружено и заштићено суровим врховима Шаре. То је свакако био један од разлога што је током векова, као и Готовуша и Штрпце, и још неколико села у околини, остало чисто, насељено аутохтоним становништвом, задржавајући првобитни изглед. Висина на којој је смештено Севце условила је, с друге стране, да сточарство и печалбарство буду главна занимања становништва. Деда Арса је имао пинтерску радњу у Призрену. Отац Светомира Арсића годинама је са својом дружином радио у Влашкој, градећи куће. На пут би кретали пешке, у рано пролеће, идући преко Урошевца до Прешева, а одатле долином Јужне Мораве до Ниша, где би, скренувши ка Гургусовцу (потоњем Књажевцу) и Зајечару, стигли до Дунава и прешли у Румунију, одакле су се враћали у касну јесен.

Крајем XIX века Никола Арсић, Басарин отац, отишао је у Америку у печалбу. Најпре је боравио у Сан Франциску, а затим у Индијанаполису, где је имао месарску радњу. У међувремену се, долазећи у завичај, оженио Цветом, девојком из фамилије Русимових, која је живела у суседној махали, кћерком угледних домаћина Стојана и Илинке Стојановић. У породици његове жене мушкарци су већином били печалбари. Њен отац8 и деда бавили су се пинтерским занатом, радећи у околини Тетова. Са Цветом је изродио деветоро деце, од којих је у животу остало четворо.

Може се рећи да се Никола Арсић добро снашао у Америци. Имао је аутомобил, говорио енглески језик, био угледан члан српске заједнице у Индијанаполису који је због свог поштења и осећања за правду, посредовао између својих сународника и америчких власти.

Први светски рат прекинуо је његов боравак у Америци. Отаџбини су били потребни добровољци. У Индијанаполису је одржан скуп на којем су говорили српски официри позивајући исељенике да помогну домовини. Први који је приступио добровољцима, поставши кум заставе, био је Никола Арсић, чији је пример следила већина чланова српске заједнице. Њихов пук је из Америке најпре стигао у Марсеј, одакле је упућен у Бизерту на обуку, а онда на Солунски фронт. Добровољачки пук учествовао је са регуларним јединицама српске војске у освајању Кајмакчалана и ослобађању домовине. Са њим је Никола Арсић стигао до иза Целовца. Потом је скоро годину дана провео у Суботици, а затим се вратио у завичај.9

Повратак у Севце било је ново искушење у животу Басариног оца. Домовина је, као што обично бива, заборавила на своје јунаке. Релативна сигурност и пристојан материјални положај у Америци замењени су пуким састављањем краја с крајем и животом породице на ивици егзистенције. Отац се опет прихватио старог посла: обрађивања дрвета и прављења предмета за сеоска домаћинства; „правио је циганима мехове, или се бавио ситним надничарским пословима оправљајући дотрајала врата, прозоре, каце, ведрице и бучке и преграђујући просторије по шталама и плевњама. “10

Басарина сећања на оца од непроцењиве су важности за разумевање карактера извесних не само транспарентних, већ и скривених значења његових скулптура завичајног надахнућа. Он казује:

„Сећао се натписа на ордену који је за своју храброст добио: „За верност Отаџбини“. И он јој је одиста био веран! А шта му је она за његову верност узвратила? Ништа! Постао је роб, обична рага која се од вуче издржава. Колико пута су га осуђивали на издржавање затвора због тих корита која је правио да би хранио децу. Суд није никада оклевао. За сваку пријаву, коју је поднео шумар, он је, по кратком поступку, доносио одлуку којом се Никола кажњава на двадесет дана затвора. Пешачи Никола по четрдесет километара до Урошевца, носећи дроњаву чергу на рамену којом треба да се покрива у затвору. Ето, то је био тај ратник који није знао да одступи ни за корак онда када је могао … По тим среским канцеларијама седе нека набусита лица која Никола никако не може да схвати. Чијег ли су рода и порекла? На синове његовог доброћудног народа никако не личе. Кад он уђе у неку од тих канцеларија, са гађењем гледају његов поцепан капут и расквашене опанке. Гледају га тако мршавог, необријаног и јадног, па им никако није јасно да је стварно био ратник … и да су такви као што је он могли да победе Швабе и Бугаре. “11

Зло време заувек се урезало у Басарину душу. Његове мучне и тужне трагове, онако како само дечја душа може да их памти, налазимо у приповеткама објављиваним, седамдесетих година прошлог века, у приштинским Стремљењима.12 „Осећао је како слуговање деформише и обезвређује личност. У школи је био одличан ученик. Учитељица Загорка говорила је да је бистар и да има дара за цртање. Од дана кад је постао слуга, примећује како му памћење слаби. Постаје опоро и круто. Развија се у њему покорност и безличност. Стиче неке ропске навике. На Газдин миг скаче као мачка на миша. ’Ко одређује да неко буде слуга а неко газда?‘ – питао се врло често. Мучиле су га разлике које постоје међу људима. То сазнање враћало га је мислима у рано детињство. Сећао се свога оца измученог сиромаштвом, ратом и печалбарством.“13

С јесени 1939, после завршене основне школе, морао је, иако одличан ђак, да постане сеоски слуга у Севцу. Његова учитељица, Загорка Ђорић, узалуд је покушавала да пронађе начин да Басара продужи школовање. Помоћи ниоткуда. Тако је једанаестогодишњи дечак кренуо у печалбу погодивши се са газдом да од Митровдана до Ђурђевдана за 160 динара чува на Шари стада оваца и коза. Сам, препуштен себи и ћудима сурове планине.

Сусрет с исконском снагом природе, с опаком лепотом њених шума, на којима су време и људи вековима остављали трагове, навикавање на самоћу, развијање способности да у природним облицима, у громадама камена, чворовима и распуклинама храстових стабала или непрестаној променљивости облака, препозна ликове – представљали су снажан визуелни и емотивни доживљај, који ће у једном тренутку, када за то дође време, попут бистрога врела избити на површину одредивши људску и стваралачку судбину Светомира Арсића Басаре. Све што је доживљавао у осами било је, за његове очи, драгоцено као злато, а с одмицањем времена та бесценост виђеног све је више заокупљала његов ум:

„Данима Гале (Светомир – прим. С.М.) није никога сретао ни виђао. Када је време било лепо, уживао је у посматрању многобројних потока, који су се, налик на беле змије, кривудаво спуштали низ литице, претварајући се у пену и водену прашину. Није могао да схвати зашто тако журе напуштајући, како се њему чинило, најлепше пределе на свету. Само једном је био на том месту, испод самих врхова, одакле су полазили. Нашавши се на заравни окруженој окомитим стенама, изнад којих су прелетали облаци гоњени ветром, учинило му се да се налази на неком чудном броду који плови по васиони. Тада је први пут доживео снагу и лепоту природе и од тог дана почео је да гаји у својој души велико поштовање према њој. Сазнање да је, у односу на ту неизмерну снагу и дотле невиђену лепоту, само једна мала, скоро невидљива и безначајна тачка у огромном простору, никада га више није напуштало. Доживео је неку врсту шока! Неки нејасан пораз у себи који ће, од тог тренутка, стално носити у својој свести.

Преко целог лета, уместо са својим вршњацима, друговао је са бљештавим зрацима сунца, сенкама, бојама, птицама и облацима, који су се без престанка врзмали око Љуботена, као лептири око цвета. “14

После годину дана одлази у село Варош, у близини Урошевца, код другог газде. Тамо су услови били тежи него на Шари. Зиме суровије, ветрови оштрији и хладнији. Ту је доживео немачку окупацију Југославије и бомбардовање варошице. Почетком лета вратио се у село и почео да служи код рођака Стојана Басаре, иначе добровољца који је са његовим оцем учествовао у Првом светском рату. Следеће зиме чувао је козе код трећег газде. То му је, казује Басара, била „најтежа зима у животу јер се козе, без обзира на време, увек терају на пашу. У четинарској шуми насече им се јелово грање и оне то грицкају. “15

С пролећа 1942, Басара одлази на рад у рудник хрома ”Језерине“ на Шари. С осећањем горчине због социјалне неправде, која се заувек увукла у његову душу, Басара је, по природи ствари, приступио комунистима и њиховим идејама о социјалној правди, у којима је назирао смисао будућности и темеље својих моралних принципа. Он је тада себе видео као представника генерације која се „сва определила за обнову и изградњу земље, њен препород у апсолутном смислу, у свим областима живота.“16

Септембра 1944, када је Бугарска прешла на страну савезника, а балисти пљачкали и дивљали по Космету Басара се прикључио партизанима као борац Првога батаљона Друге косметске бригаде, која је, углавном дејствовала на подручју Дренице, да би касније прешао у Извиђачку чету Штаба 52. дивизије, у којој је дочекао демобилизацију октобра 1945. и вратио се у Севце.

Првих дана јануара 1946. одлучује да, са другом из села, Божидарем Андрејевићем, крене у Београд и нађе посао. По великом снегу спустили су се са планине у Урошевац, али у Београд нису могли да продуже јер је саобраћај железницом, због порушених пруга, био у прекиду. Решавају да војним камионима крену у Скопље. Но и та им се намера није остварила јер су због снежне мећаве камиони после само неколико километара морали да се врате.

Јутро су дочекали у Урошевцу. На неком зиду Басара виде плакат на коме је писало да се отвара гимназија. Тако су се њих двојица уписали у школу. После седам година паузе Басара је поново у школској клупи. У почетку му је све било тешко. И живот и учење. Требало је надокнадити пропуштено. За њим је остало седам година служења, тешког рада у руднику, ратовања. Нису имали где да станују. Срећом, наишли су на неког Басариног рођака који је радио у Соколском дому. Он им је понудио да станују у једном собичку који је служио као гардероба, и ту су спавали на поду. До хране су тешко долазили јер је снабдевање било преко Р-карата на које нису имали право. Преживљавали су уз велике муке, више гладни но сити, захваљујући храни коју су добијали од куће, коју су њихови укућани уз велика одрицања могли да им одвоје.

Када су у школи сазнали како Басара и његов друг тешко живе, успели су да им обезбеде место за становање у самој школи, а другови из разреда доносили су им помало хране од својих кућа.

Басара је имао срећу да му српски језик и књижевност предаје Стака Стојановић, предратни интелектуалац, са истанчаним осећањем за уметност и лепоту. Одмах је уочила таленат свог ученика и покушала да му помогне. Бирала му је књиге за читање, разговарала са њим о уметности, подстицала и будила стваралачки сензибилитет. У души ентузијаста и прави мецена, откупила је од њега један пејзаж, на којем је представљена главна улица у вароши.

Басара је у Урошевцу завршио малу матуру, а потом се уписао у Гимназију у Косовској Митровици. Из ње одлази у Призрен, да би, на крају, из Гимназије прешао у Учитељску школу.

Негде 1948, док је боравио у Митровици, прочитао је у новинама да је у Нишу отворена Уметничка школа. Нема пара да отпутује и да полаже пријемни испит. Пише писмо Министарству просвете молећи да му се одобри прелаз.

Готово да је заборавио на молбу, када је стигао одговор: одобрава му се прелаз у Уметничку школу у Нишу. Басара је остварио свој сан и кренуо нимало лаким, али зато изазовним путевима уметничкога стварања.

Може нам се, на први поглед, учинити наглим и неочекиваним Басарино опредељење за професионално бављење визуелним уметностима. Но утисак неочекиваности повлачи се пред неким чињеницама које су одредиле његов стваралачки пут. Реч је о многобројним, једнако значајним околностима из његовог живота, на које наилазимо у вајаревим сећањима и приповеткама.

Најпре, да је још као дечак показивао склоност ка визуелизацији својих доживљаја:

„Дар према цртању и ручном раду испољавао сам од раног детињства. Одмах сам знао да нацртам све што видим. И да урадим све што бих пожелео.“17

„Међутим, иако сам добро цртао, био сам незадовољан оним што је слика, односно цртеж, одражавала. Чинило ми се да бих то, по угледу на модел, много боље представио у глини – ако бих, дакле, вајао.“18

То осећање незадовољства могућностима сликарског приказивања света може се осетити у једној од његових најраније сачуваних слика, коју је урадио као гимназијалац у Урошевцу.

Реч је о ведути на којој је, по свој прилици, представљена споредна улица која се спаја са главном улицом у варошици. Тачније, на њој је низ кућа с једне њене стране, црква у другом плану, у оси композиције, и неколико кућа на десној страни улице, чији је смисао да затворе и уравнотеже визуелни исказ. С обзиром на време када је настала слика показује одређен степен невештине у приступу, али и жељу за применом перспективе, за скраћењем. Оно што је за нас веома важно, поступак којим је композиција постављена, цртеж којим је дефинисана открива управо вајарско осећање масе. Начин на који су фасаде решаване, њихово увлачење и испуштање у простор, ритам којим се остварују односи између фронтова објеката, ограничавање облика цртежом и однос облика према простору, јасно одређују његов афинитет према пластичном изражавању и дефинисању односа између објекта и простора.

Одлуци да се посвети вајарству помогла је и чињеница да се у његовој породици традиција обраде дрвета и прављења употребних предмета преносила с колена на колено.

Но чин када би увече, крај ватре, отац оштрио секиру био је пресуднији: „То га је увек одушевљавало. Не зна ни сам зашто, али је све што је отац радио волео да посматра. Занео би се па би дуго, дуго гледао како отац ради. То је чинио и сада. Не може се рећи да се то оцу није допадало. Волео је што његов тако мали син показује велико интересовање за алат и рад. Осећао је да у том детету постоји нека посебна склоност. Зато је сада с особитим мераком оштрио секиру, која је из часа у час добијала све више светлосиву боју. Повремено би је подигао, ставио у крило, обрисао дланом, а затим окретао час на једну час на другу страну, опипавајући прстима сечиво. Имао се утисак да са њом води неки нечујни разговор, као да спремају неку заверу. Спустио би је и поново наставио да оштри. Чинило се да оштрењу нема краја. Али, он је тачно знао колико је то потребно. Оштрио је све док секира не би добила сјај сличан месецу у хладној ноћи. Тајна његове снаге лежала је, изгледа, у оштрој секири.“19 „Кроз тај чин ушао сам у вајарство и сасвим природну потребу да се изражавам у дрвету. Додуше, тада нисам знао за вајарство, али то је све остало негде у мени.“20

Наравно, и само присуство очевом раду и обради материјала имало је утицаја на каснију Арсићеву одлуку да вајарство буде његов животни позив:

„Познавао је скоро свако дрво, сваку грану у том делу шуме. Посматрао их је како расту, како се шире и дебљају. Свако од њих је на свој начин, скривено обележавао. И сада када се са Галетом (Светомиром – прим. С. М.) приближавао шуми, знао је које стабло треба да посече … Увек је са болом и сетом у души доживљавао умирање тих горостаса, осећајући истовремено и потајну жељу да из тог двобоја изађе као победилац. То обарање, то сечење тих горских лепотана, доживљавао је као двобој. Знао је да је он једини који их побеђује […] Недељу дана је Никола дељао, дубио, окретао и дотеривао корито. Пањ је био погодан – прав и чист, могао је од њега да уради човек све што би зажелео. Осмог дана корито је добило свој коначан облик. Било је ни плитко ни дубоко, ивице праве и чисте. Све је било доведено у сразмерне односе. Сваки детаљ био је привлачан и изазивао дивљење.“21

Басара је одмах уочио неколико веома важних детаља. Видео је да није реч само о пукој припреми алата и избору дрвета. У питању је читав обред припреме, из којег треба да произађе приступ и савладавање материјала. То укључује одсуство аутоматског преношења замисли у дрво и, у исто време, озбиљно промишљање његове различитости, одређивање приступа – при чему је сваки део дрвета освојен сечивом секире или длета, ударцем тачно одређене снаге и дубине продирања у његово ткиво.

Још један моменат из Басариног детињства у истој је вредносној линији с претходнима. Реч је о времену које је провео као пастир на Шари, односно о саживљавању са бићем планине и постепеном спознајом да планина својим облицима – шумама, стењем, променом изгледа громада, зависно од угла гледања, ливадама чији изглед знају да промене бујице планинских потока – нуди скулптуралну енергију саму по себи. Могућност да се асоцијације, једна за другом, у процесу њиховог уочавања у природним облицима, транспонују у материјал и претворе у лик који ће у себи садржати део енергије настале из додира са бићем завичаја.

Басарино везивање за планину није случајно. У човековом систему симболичког мишљења такво везивање одувек је било средиште моћи у којој се, у облицима, сусрећу небо и земља. Ова моћ је ,, отеловљење васељенске силе и живота; стене су јој кости, потоци крв, растиње коса а облаци дах“.22 Као средиште света, омогућава прелаз из једне равни у другу. Симболизујући постојаност, вечност, чврстину и мировање, она на духовном нивоу представља стање потпуне свести и могућност преласка из делимичног и ограниченог у целовито и неограничено.

• Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Призрен: Епархија Рашко-призренска; Београд: Богословски факултет, 1987, стр. 355 (иначе, у турском попису Области Бранковића 1455. године у метоху је уписано 86 српских кућа. Године 1762. становници села уписани су као приложници манастира Девича у Дреници).
• С. Арсић Басара помиње да је од мајке чуо причу да су њихови преци дошли у Сиринићку жупу из Црне горе, из села Басаре подно Ловћена.
• Тај камен и данас постоји у сокаку у којем се налази кућа Басариних родитеља (податак који је аутор овог рада добио од Светомира Арсића Басаре 26. децембра 1998).
• „Очевици о великој сеоби”, запис Атанасија даскала Србина, вид. Задужбине Косова, стр. 266.
• „Очевици о великој сеоби“, запис даскала Стефана Раваничанина, стр. 266.
• У близини Плитвичких језера постоји село по имену Басаре. У време Другог светског рата усташе су побиле готово све чланове рода Басара у томе селу (податак који је аутор овог рада добио од С. Арсића Басаре 26. децембра 1998).
• Према подацима С. Арсића Басаре, Аврам је имао три сина: Јована, Кочу и Петра. Јован је имао синове: Лазара и Максима. Лазар је имао синове: Цветка и Диму. Цветко, Басарин прадеда, имао је сина Арсу. Арса, од кога потиче презиме породице, имао је три сина: Стојка, Николу (Басариног оца) и Лазара, као и кћер Илинку.
• У породичном предању постоји прича о Стојану, Басарином деди по мајци, који је био приморан да у својој петнаестој години убије Турчина. Наиме, он је са својим оцем радио по селима у околини Тетова па када су, у касну јесен, пошли из печалбе у завичај, морали су да на критичним местима најме Турчина, оружаног пратиоца, који је требало да их, под бесом, проведе кроз крајеве у којима је било разбојника. Кад су дошли до неке јаруге окружене густом шумом, тај пратилац је скинуо пушку с рамена, уперио је Басарином прадеди Станку у груди и рекао: „Давај то што си зарадио.” Немајући куд, Станко је посегао руком под пазух да извади кесу са тешко зарађеним новцем. Искористивши тренутак Турчинове непажње, Станков син Стојан дограбио је секиру са коња и једним замахом одрубио главу разбојнику (из ауторовог разговора са Светомиром Арсићем Басаром, вођеним 25. децембра 1998).
• „За дугих зимских вечери у Севцу он је о тим борбама сликовито причао, а ја сам, као дете, просто доживљавао сав тај пут српске војске у домовину. У сећању ми је остала очева прича о борбама код Црне реке, када су издржали противудар бугарске војске, у коме читава јединица умало није била заробљена. Спасила их је Дринска дивизија која је са околних брда осула митраљеском паљбом по Бугарима. Оцу се, причао је, митраљеска паљба у том тренутку учинила лепом као песма славуја. Сећам се, такође, да сам неком приликом читао књигу у којој су биле описане борбе српске војске у Првом светском рату (мислим да је то била Српска трилогија Стевана Јаковљевића). Читајући те описе, имао сам утисак да поново слушам оца како ми прича доживљаје из рата. Такво је било поклапање између очевих прича и текста у књизи коју сам читао“ (из ауторовог разговора са Светомиром Арсићем Басаром, снимљеног 26. децембра 1998).
• Светомир Арсић Басара, Корито (приповетка), Стремљења, Приштина, XVI 6, 1975.
• Светомир Арсић Басара, op.cit.
• Приповетке које је Басара објављивао током седамдесетих година XX века у приштинском часопису Стремљења сабране су и објављене у збирци Корито.
• Светомир Арсић Басара, „Стопарац“, у збирци приповедака Корито.
• Исто.
• Разговор са Светомиром Арсићем Басаром, снимљен 26. децембра 1998.
• Рада Саратлић, „Врата куће мојих пријатеља отворили су непознати људи. Говори Светомир Арсић Басара, вајар са Косова“, Политика, 28, 29 и 30. новембар 1988. Цитирано и у: Срето Бошњак, „Скулптура Светомира Арсића Басаре“, Галерија САНУ, Београд, 1998.
• „Концепт“ рукопис припремљен за учешће у емисији Телевизије Београд, 1986, цитирано и, у: Срето Бошњак, нав. текст.
• М[ирјана] Влајић, „У шуми скулптура“, Вечерње новости, 10. децембар 1986.
• Светомир Арсић Басара, Корито, Приштина, 1998.
• Дамњан Морачић, „Светомир Арсић Басара“, Кад сам био ђак… (разговор), Политика, 12. децембар 1986.
• Светомир Арсић Басара, Корито.
• Дејвид К. Купер, Илустрована енциклопедија традиционалних симбола, Нолит, Београд, 1988.