На крововима кућа, појата и штала нарастао је снег као да из чудних снова израста. Ако би се на једној страни ношен ветром смањивао на другој се још брже повећавао. Ивице стреха су се подлизавале и постајале су углачане и оштре као секира. По том подлизавању и по тим оштрим ивицама сељаци су знали да ће овакво време још дуго трајати.

Многи од њих памте и причају о тим дугим, снежним зимама које су заселе у селу па никако им се није свиђало да га оставе, све док не стигну снажни, јужни ветрови тек средином априла. Хитале су лапавице као рој залуталих пчела у јеку цветања разноврсног цвећа по таластастим ливадама што се у недоглед пружају. Свака од тих небројених лапавица журила је да прилегне на бескрајну белину. Иако су биле мокре и ситне, оне су својом журбом тако брзо повећавале нарастање да су јаруге, сокаци, ниске куће, кочине, амбари, кошеви нестајали и тонули као подморнице испод пучине. Остајали су још да штрче и пркосе снегу и ветровима оштро зашиљени врхови колчева од плотова и ограда, па су се као небројене тачке ређале у неком чудном и непоновљивом реду.

Пртине су постајала све уже. Људи су се једва размимоилазили. Један од њих морао би да належе целом својом висином на ивицу снега остављајући свој отисак налик на негатив неке изванредне старогрчке мермерне фигуре. Све се на њему распознавало: и шал, и крагна, и врпце од опанака, и дугмад чак, мала и велика. У цик зоре сељаци су узимали широке лопате са дугим витким држаљама од чврстог буковог дрвета израђене, што расте чак на Царевим ливадама, па завејане стазе ко зна по који пут ове зиме чистили и оспособљавали за пролаз. Чинило се да ће сви ти вијугави путељци који воде до појата, кафана и чесме коначно бити завејани, као да се поново враћају времена из давнина када су наноси били толико велики да се “данима из кућа није могло излазити”.

Ову страшну зиму Гале ће памтити по великом снегу, али највише по очевој болести, а доводиће је у везу са Карабашком – највећим, најлепшим и најјачим псом у селу, чувеним по својој храбрости у читавој околини.

Отац је још у рану јесен легао у кревет који је од грубих борових дасака секиром одељаних и на рамену донетих чак са Боровог врха сам урадио. Лежао је на разастртој слами од ражи и јастуку плевом овсеном напуњеним и од вуне у више боја изатканим па је личио на залуталу дугу после летње кише. Мајка га је покривала чергом од разнобојних старих крпа испод које је вирила глава са затвореним очим а изнад којих се обрвни сводови као залеђене зимске стрехе надносили. Повремено би и руке преко черге пребацио па се лепо видели џогљасти прсти смежураном кожом обавијени. Гале је нарочито посматрао велики ожиљак на десној руци који се пружао с краја на крај шаке. Тај ожиљак настао је када је била велика зима, као ова сада, па је отац вукући дрва низ Влак пао и откотрљао се низ Ашујине ројне. При котрљању сечиво оштре секире захватило га је целом својом дужином.

Увек када би погледао ожиљак, сетио би се да је отац те зиме дуго лежао у кревету, да су и тада комшије долазиле и доносиле дуван у неким тамноплавим пакетима од хартије или у старим лименим кутијама и стављали га на црвену подадулу рану. Сећао се да је рука била дуго непомична и да отац после те посекотине никада није могао да испружи прсте и да су остали до пола згрчени. Галетов поглед се сам заустављао на том великом ожиљку и до детаља се сећао свих појединости које су остале у памћењу тако снажно као и овај ожиљак на очевој руци који се никада неће избрисати. Сећао се да су и те зиме остали без огрева, брашна и других намирница. Притицао им је у помоћ једино Станимир, младић из комшилука, који је рано остао без оца и мајке, немирна, скоро полулуда темперамента. Донео би по који нарамак дрва из Честака па су успевали да се мало загреју. А соба је била хладна као змија. Танки зидови и поломљени прозори нису могли да задрже продор северца који је силовито јуришао долазећи чак са Косова па се преко Пиљевца и Черенца увлачио у све делове куће.

Док је лежао болестан, по селу су кружиле свакојаке приче. Причало се да се разболео зато што је вређао Светога Николу док је препокривао цркву. Свашта је на њој радио: и псовао и разне друге недостојне и недозвољене ствари радио. Псовао је, кажу, не само Светога Николу већ и све свеце редом. Највише је Бога псовао, а и Свету Марију. Псовао им чак и браћу и сестре. А на цркви се, наравно, не сме псовати. Зна се да је то храм божји и да Бог није мачка па да одмах огребе већ он полако лови своју жртву и освети јој се када се најмање нада. И када се мислило да је Јован умакао свим божјим казнама, задесило га је то што је “заслужио”. Јован у све те приче није веровао. Наскитао се свуда по свету па је на Бога заборавио. Видео је свакојакога врага по том далеком свету па сада ни у каква чуда не верује, нити у Бога, а још мање у свеце. “И они су били људи као и ја! Ако их неко за свеца прогласио нека их и слави, али ја нећу!” Ако би му неко рекао да постоји Бог и да би требало мало да се припази, насмејао би се и подругљивим гласом додао:

– Е будало једна! Какав Бог!… Ко га је видео!… Бог! У Бога само будале верују… И поп у Бога не верује. Мрси и на Велики петак а друге учи да то не чине!

Други су говорили да се разболео зато што је оне две велике трешње поред цркве посекао. Причало се да их је неки светац засадио. Посекао је и ону непоновљиву лепоту – Свећену мурику изнад извора у Муриндову. Била је, кажу, нешто најлепше што се у животу може видети. Својом висином парала је небо, а дугим повијеним гранама дотицала је земљу. Ноћу су, кажу, по њеном крошнатом стаблу виле коло водиле. Играле су по сву ноћ а нико није могао да их примети иза раскошних и густих грана. Вода, која је из њених снажних корена извирала веровало се да има моћ исцељења, па је народ са свих страна хрлио да се напије, а за узврат китио је гране извезаним чарапама, марамама, цвећем, вуном и свакојаким другим поклонима.

И трешње, поред саме цркве, и Свећену мурику у Муриндову погодио их је за мост преко Лепенца бивши председник општине, Драги. Погодио их је буд-зашто. За дуго време никога није могао да нађе да их посече. Најзад је Јован пристао. Жена га је одвраћала:

– Који те враг тера то да радиш! Сигурно ће то да нас обогати! Сиротиња смо увек били – сиротиња ћемо и да останемо! Не бринем за тебе! Нека те ђаво носи! Бринем за ову малу децу да их нешто не снађе! Што се други неки не нађе паметан да то уради? Зашто мораш баш ти? Увек си био на криво насађен! Увек си радио оно што није требало да се ради! Увек наопако! Проклет си, Јоване! Зато нам је у кући увек ишло наопако! Послушај ме макар сада! Не чини то, Јоване, молим те, као бога!

– Дрво је дрво – говорио је Јован. – Каква разлика између њега и онога што расте на неком другом месту. Не тече из њега крв, мајку му његову! Људи људе убијају, те ја да не посечем дрво! Спавао сам на гомиле поубијаних. Гледао сам како рањени своја црева држе у својим рукама, те да дрво не посечем!

Трећи су говорили да се тако тешко разболео зато што је срну убио када је пољак био. Плакала је, причали су очевици, као мало дете кад без мајке остане. Велике бистре сузе сливале су се низ нежне длаке, а крупне очи гледале су жалостиво. Само што није проговорила. Чак је, кажу, и неке неразговетне гласове пуштала.

И док се Јован с душом делио на свом кревету и на слами од ржанице што је у Јесењу колико и његова дужина нарасла, док му се на куковима појавиле ране од непомичности, по селу су неуморно кружиле приче и разна нагађања. Томе је највише доприносила Божана која је, све што се у селу догађало и што се није догађало, већ што је било плод њене маште и што би друге забављало, радовало и интересовало преносила таквом брзином да су се сви чудили како је то могла и умела.

Јована је неговала његова жена, Савета. Дошла је чак из Лике и довела синчића из првог брака. Говорила је другачије од осталих у селу, па су се многи подругљиво смејали на њен рачун. Како је доспела овамо и да ли има неког од рода или је самоникла и залутала као птица која се од јата одвоји – нико није знао нити је икоме причала о томе. Са Јованом је само водила разговоре и увек му је била као десна рука.

Јован се дуго по свету туцао. Оженио се касно. Тек кад се као добровољац вратио са Солунског фронта оженио се Саветом. Изродио са њом четворо деце. Најстарији Јордан, кога је Савета довела из њеног првог брака, већ је стасао да сам храни себе. Чува као слуга говеда по Косову. Док његов очух, Јован болује он и не зна. Галету би било много лакше да је Јордан код куће. Он се много боље сналази. Све му иде од руке. Гале је некако трапав за кућне послове. Не уме ваљано ни воду да донесе, а још мање да опере судове и почисти кућу.

Савета и Јован највише су разговарали о будућности. Нису више били тако млади да би мислили на будућност али, ваљда зато што нису имали срећну прошлост, волели су да разговарају о будућности. Разговарали су углавном о томе како ће им држава доделити земљу и онда су нагађали које би место било најпогодније и најлепше.

– Ја бих највише волела кад би нам дали земљу поред Дрима. Тамо, кажу, рађа све што се засеје. Просто побесни! Бостан расте као ардов велики, а и парадајз је црвен као ружа и сладак као јабука. Све њиве су под водом. Расту паприке, краставци, лукац, кромпир. Све расте. Никада нам деца не би била жудна да нешто обиђу, да окусе, као што су сада.

– Земља је можда добра, али вода ништа не вреди. Врућа као мочурка. Надује се од ње стомак као Зафиров гоч па само што не прсне. Не би ја волео да идем тамо где нема добре воде. Више волим да сам гладан, неголи жедан.

– Не волиш то место, зато што не волиш да радиш! Научио си да се излежаваш као пас преко целог лета у хладу испод Чутуриног јавора. И ја бих волела да поваздан слушам како поточић жубори и да гледам у плаво небо како по њему плове бели облаци, али то је немогуће. Нама то није дозвољено. То могу само они који се родише под срећном звездом. Ми морамо да запнемо, да се знојимо, да радимо. Једино тако можемо да опстанемо и ову ситнурију прехранимо.

– Опет ти почињеш! Не можеш а да се не свађаш. Навикла си! То ти је у крв ушло!

Тако би се и завршио разговор.

Друге вечери разговор би почео из почетка.

– Волела бих, говорила је Савета, када би нам земљу дали одмах иза Сазлије. Седам хектара било би нам довољно. Могли бисмо чак нешто жита и да продамо. Ти више не би на раменима носио по неколико качичета и доносио по пар килограма жита. Ранили бисмо свиње, кокошке и краве.

– Сазлија! Каква Сазлија! Што си будала, бре! Па знаш ли шта је Сазлија! Сазлија је једна бара непрегледна где жабе само крекећу непрестано.

– Не ваља ти Сазлија, не ваља ти Подрима! А шта ти је онда добро! Није ваљда добро твоје Млаке и Карпа. Целога живота претурао си камење, крчио папрат и смреке а кад засејеш и кад зазелени дођу облаци, загрми од Острвице и све се претвори у ројну. Реци, брате, да не волиш да радиш. Пролењио си се по свету и ратовима. Нагледао си се разних барова и других места где бораве курве па ти овде све изгледа глупо и просто. Али од рада мора да се живи. Југовине нема нигде!

– Опет ти! Опет! Не остављаш човека на миру да заспи!

Гале је све то са највећом пажњом слушао, иако се правио да га не интересује. У почетку разговора био је увек срећан. Чинило му се да ће се нека од тих лепих прича и маштања његове мајке нешто обистинити и да ће једнога дана отићи из овог села па ће доћи кад је празник, Божић или Ускрс у неком лепом новом оделу. У селу га нико неће препознати. Питаће се ко је тај тако леп младић. Тек касније отркиће се да је то онај Саветин и Јованов Гале.

– Боже, Боже! Како од мрсољка постаде тако леп младић, – питаће се људи у селу и девојке, наравно.

Јован се само правио да је заинтересован за разговор. Он никада није желео да добије земљу и да је обрађује. Није био тип земљорадника. Тај посао за њега је био сувише спор и некако неозбиљан. Упрегнути волчиће и са дрвеним или полудрвеним плугчетом риљати по каменитим брежуљцима заиста је за њега било бесмислено. Живео је дуго у Америци, посматрао булдожере како риљају земљу а у селу је говорио да је све те чудне справе све наш Никола Тесла измислио, и не само те него скоро све што је унапредило Америку те постала тако снажна и јака, све је то Никола Тесла измислио.

По Јовановом причању испало би да Америка треба да захвали искључиво Николи Тесли за свој развој. “Када је Тесла стигао у Америку видео је људе како крамповима и лопатама праве путеве. Видео је да се грдно муче, па је измислио справе које саме копају, риљају, товаре и истоварују. Правио је Тесла муње и громове, заустављао реке и свакојака друга чуда”. Са уживањем је причао о Тесли. Он никада није рекао Савети да га земља не интересује. Није хтео да јој каже зато што би је лишио једне велике илузије и наде која испуњава њен живот и чини га подношљивим у овим суровим условима. Зато би само негирао и омаловажавао свако место говорећи да не одговара. Сматрао је и то да Севце није заиста најгоре село. Видео је он и много гора места. Често је говорио да, чим човек пређе океан, одмах је далеко горе него у Америци а како иде даље све је горе и горе па кад дође овде је најгоре, али, и, поред тога, има још горих места.

Савета би изналазила разна решења ко би на пример могао да им помогне да добију земљу. Питала би Јована: има ли некога који је чувенији и виђенији.

– Имам попа Ристу у Урошевцу. Он би све могао да учини ако би хтео.

– Па што не одеш једнога дана до њега да му све испричаш. Да му кажеш да желимо да добијемо земљу и реци му где живимо. Можда би најбоље било да нам дају у Љутоглаву. Тамо се већ одселило неколико породица из нашег села.

– Отићи ћу, кад будем могао.

Јован, међутим, никада није имао намеру да оде код некога да га моли за земљу. Било би, сматрао је он, глупо ако би себи дозволио да тако нешто уради. Земља и сав рад око земље за њега је била бесмислица. Када би му Савета наводила примере сеоских домаћина, он је само мрмљао неразговетне гласове. У себи је мислио да га та његова жена, поред толико година заједничког живота још није упознала. Да он неће никада обрађивати земљу био је начисто, као што једнога дана мора и умрети. Али то Савети није хтео да каже. А како и од чега да живе, то питање себи није никада постављао. Ако се не ради и ако се не заради нема од чега ни да се живи, али он о томе није хтео да размишља. Он је живот поједноставио до крајњих граница. – Живети од данас до сутра – без будућности. Будућност за њега није постојала. “Ко може да гарантује некоме да ће до сутра бити жив”. Зашто онда да се замара и размишља о будућности, кад је она тако неизвесна. “Ако преживим некако ћу се и снаћи! А ако не преживим не треба ми ништа!”

Колико је Савета била окренута будућности и бризи о деци толико је он занемаривао будућност и живео од данас до сутра. Ту његову опуштеност нико није могао да објасни и да протумачи. Највероватније то је долазило од великог потуцања по свету па је свака жеља ишчезла и пресушила у његовој души. Знали су да је преживео све и свашта, да је три пута ишао пешке у Влашку, да је исто тако три пута путовао преко океана. Причао је да је од једног краја Америке до другог – исто толико далеко колико одавде до Америке. Те даљине, наравно, за све његове сељаке биле су магловите и нејасне. Јер када им је говорио да тамо има тако велико дрвеће да воз кроз њега пролази и – то му нико није веровао, као што су мало веровали да је Никола Тесла измислио све оне огромне машине које су у стању и кућу да подигну. Ситне су за њега биле све ствари у селу па је и живот био, за њега, бескрајно ситан и бесмислен.

Да ли и сада, док лежи непомично у кревету и док га једино Савета упорно нуди да нешто поједе има исто мишљење о свему или је нешто изменио? Да ли се за своје “грехе” каје или упорно сматра да је увек у праву био што се тако понашао – то нико не зна. У његовој свести је исто као и код његових сељака владао хаос. Једно магловито доживљавање света без координата које би помогле да успостави неки однос. Он је причао о неким даљинама, растојањима, о снежним наносима, пустињама, неподношљивим врућинама, о џунглама, зверима, високим зградама, али је и у његовој свести владало неко магловито и отуђено стање да је о свим тим појавама и стварима имао утисак да је негде у сну видео. Помешали се код њега сан и јава. Једна истинска стварност коју је својим очима и свим чулима доживео претворила се у непрегледно море прекривено маглом па се руља и ваља у општем хаосу.

Због нејасног стања које је владало у њему, а наравно, по његовом схватању, и у свету и због тога што на његова питања нико никада није могао да му да одговор који би задовољио и објаснио његову радозналост, он се осећао тако неодговорним и равнодушним пред свим појавама. Зато му је једно биолошко живљење изгледало најобичније и најнормалније. Није знао, нити је могао да открије и пронађе откуда толико разлике међу људима? Зашто да он буде вечита скитница, да га гурају по градилиштима, баракама, рововима, а неки нису напустили топле собе нити се икада запрљали у грубом послу. О тој великој неправди није умео сељацима много да говори. Лакше му је било да им прича о канонади топова који годинама нису престајали ни са једне ни са друге стране и о небројеним лешевима, некако им је то занимљивије било, неголи да им објасни зашто су сви ти морали да гину и на једној и на другој страни. И те две своје Карађорђеве звезде није умео да објасни како их је добио, јер је обе добио на неку превару више него за праву храброст. Једну зато што се спријатељио са бугарским војницима, па им је рекао кад ће напад да буде и боље да се предају него да гину, што су они и учинили па је он први развио заставу на непријатељској коти и другу зато што је магла била па није ни видео нити су Бугари знали да их је само једна патрола опколила и читав се батаљон предао. Све те чудне игре и чудна стања не само његова већ читавог света није могао да схвати па је живео са огромним оптерећењем нејасноће. Било је све то помешано – небо, земља, сунце, звезде, облаци, муње, громови – све.

Текла је тако очева болест и све скромне резерве што су током лета и јесени припремане полако нестајале. Нестало је и хране и огрева. Од хране су им комшије дотурале по неки тањир брашна али за огрев нико није ништа чинио да им се помогне. Изгорело је све што се у дворишту и у кући могло наћи. Сви окрајци и делови старих ствари од амбара, каца, разбоја, полако је нестајало. Али снег није посустајао, био је неуморан и стрпљив. Вејао је и падао као да је био бесан на све живо на земљи.

Кућа се у леденицу претварала. Кроз све њене делове продире ветар као да зидова нема. А у ствари и била је тако зидана ” јаламкат” па се чинило као да је од хартије. “Тиканица, тикана! Живот ми је појела и опет ништа!”

– Грдила је Савета сва гњевна на зградурину тако одвратну од хладне зиме.

Гале је непрестано размишљао да ли би нешто могао да учини у овом стању тако тешком и безнадежном за њих. “Можда би најбоље било, мислио је, ако бих могао да одем до Завртње па да посечем једну грану од оне наше трешње и да је донесем. Могли бисмо да заложимо ватру. Јесте да је дрво сирово, али ко те пита – сирово или суво. Сада нема више избора. Али како да прођем поред Црвенкове појате кад је тамо Карабашко!” И кад би се сетио њега, следила би му се крв у жилама. Сама помисо на Карабашка деловала је застрашујуће. И онда када је човек далеко од њега па се плаши и окреће да од некуда не наиђе. А не још да се нађе у његовој близини или очи у очи. То је просто немогуће и невероватно. То нико не би смео да учини а не он – Гале. Ко је он? Шака јада! Беда обична. Како би се он супротставио Карабашку. Кад се њему нико скоро не може супротставити. Кад човека напада нико то не може да види. Напада таквом брзином да га нико не види кад полети. Јурне, кажу, као муња и човека нигде нема. Издужи се целом дужином по земљи. Бржи је од ока. А јак као олуја. Све пред собом слама као плат. Никада, кажу, није било тако јаког и тако храброг пса. Не плаши се ни медведа. Бори се са њим по читав дан. Почну борбу чак горе испод врха Черенца па наставе кроз шуму све до Лепенца. Ту се зауставе крвави и мокри од зноја. Али борбу не напушта. Не одступа. Све док медвед не сагне главу и не појури према првом грму. Ништа му, кажу, медвед не може. Употреби све вештине и сву снагу али узлуд. Гађа га камењем, корењем и чим стигне али он је толико вешт и толико брз да умакне свакој намери његовој. Унапред, кажу, зна шта медвед мисли и шта смера. Тако се свака намера његова изјалови. Што се пак курјака тиче, једва чека да их види. Ма колико их било. По мирису курјаци осете где је он и заобилазе његово стадо. Кад лаје одјекују долине као да громови ударају. Кажу да је тако силан зато што га је две године газда само млеком хранио. И тако је нарастао као планина.

Упркос свих тих прича и ужасних застрашивања, Гале није имао куд. Морао је да иде. Остављајући последње куће иза себе, пред њим се указала непрегледна пучина белине помешана са унутрашњом мучнином његове душе. Никада дотле у свом кратком животу није осетио толику празнину у себи као овога пута. Та непрегледна белина која му је гутала вид, празнила душу и испуњавала неком недоглед- ном тугом претварла га је у неку маленкост коју није могао себи да објасни зашто постоји и какав је смисао његовог постојања на овом свету.

Требало је проћи поред Црвенкових појата. Поред плота од лесковог витког прућа изатканог иза којег је боравио Карабашко. Осетио је како га облива хладан зној по лицу и како му срце дрхће од неизмерног страха. Није имао храбрости да погледа у ограду и појату. Пролазио је ћутећи и гледајући у путељак који се пружао кроз урезан снег.

На велико чудо – ништа се није догодило!… Владала је гробна тишина. Од Карабашка ни помена.

Скренуо је са стазе уз стрму литицу загазивши у сув снег дубок скоро до грла. Осећао је како му низ знојаво тело клизе грудвице снега. Није осећао хладноћу. Осећао је као да га нешто пече. Подигао је руке у висину снега па је покушавао да грудима потиска ту набујалу масу. Одмицао је стопу по стопу. Чинило му се да никада неће стићи до те трешње чији су врхови грана нестајали у мутном небу. Неизмерну тишину реметило је једва чујно жуборење реке испод снежних наноса и ледених кристала. Чудно је одзвањао тај једва чујан глас у његовим ушима. Доживљавао је то као неку нит која га везује са нечим живим на свету. У том беспућу имао је утисак да нестаје и ишчезава заједно са тим жубором који тоне у бескрајно сивило. Задихан и изнурен стигао је до испод стабла. Погледом је обгрлио крошњато стабло. Чинило му се да би му најлакше било ако би успео да се попне до оне гране одакле је обично лети долазио и са ње звао брата да дође кући, јер је мајка успела да позајми тањир брашна и спреми качамак. Сетио се и тих летњих патњи које нису биле ништа лакше од ових зимских дана када их је морила глад и страх од глади до изнурености. Тада би обично одлазили од куће само да им време прође, да би уз скитњу и бесмислену шетњу по брдима, заборавили на глад. Мајка је у међувремену обијала прагове тражећи прегршт брашна. Када би стасала киселица брали би по пуне торбе и онда спремали кашу и тако се данима прехрањивали. Дошао би он тако до ове трешње, попео би се на ову грану и онда би нејаким гласом дозивао брата да дође кући. Тада је све другачије било него сада. Простирала се брда обрасла травом и прекривена зеленим лишћем. Обрасли четинарском шумом врхови високих планина парали су плаво небо. Безбројна стада пасла би по околним пашњацима и звекет њихових звона испуњавао је тишине. Његов глас простирао се преко брежуљака и допирао до увала и потока одакле би се одазвао његов брат.

– Дођи брзо, мајка је спремила качамак!

Када је грана била одсечена, скраћена и припремљена да се може понети, ухватио ју је за један крај и свукао до пута. Ставио је затим на раме и пошао према селу. Приближвајући се Црвенковој појати одједном је као нека олуја прескочило висок плот, који се сав затресао. Био је то Карабашко. Бацио је грану са рамена и узео секирче у руке. Спремио се невероватно брзо за одбрану.

– Приђи, приђи, ако смеш? Да видиш шта ће се догодити!

Спонтано и инстиктивно изговорио је ове речи и без обзира на све приче о снази и величини Карабашковој био је спреман да се бори. Одакле је у њему искрсла та снага и одлучност, није знао, али је знао да се без борбе неће предати. На велико чудо Карабашко је прескочио плот као да га је вихор пренео и одједном се укопао насред путељка непомично и чврсто. Престао је да реже и лаје па је неким чудним крупним очима посматрао Галета. Гале је први пут имао прилику да Карабашка види из такве близине, скоро на дохват руке. Гледао је широке, снажне вилице и оштре зубе, нарочито очњаке, како се цакле и трепере од неке влажности.

Карабашко је одједном почео да врти репом и да се на умиљати начин приближава Галету. Потурио је њушку испод његовог пазуха и почео да га њуши. У почетку Гале није могао да схвати да се Карабашко с њим спријатељио. Пружио је према њему руку и помиловао га је по глави. Карабашко је подигао главу према њему и као да је хтео нешто да му каже. Галету се учинило као да хоће да му каже како га воли и како би хтео да му помогне. Онда је Карабашко почео да скаче око њега и да се поиграва по снегу. Затрчао би се муњевитом брзином, подскочио би на две ноге па би се истом брзином приближавао Галету. Видело се да је срећан што је ту Гале и да би се с њим дуго, дуго играо. Али Гале није имао времена за игру. Сетивши се да му отац лежи болестан у хладној соби, подигао је грану на раме и рекавши Крабашку: “Нисам знао да си тако добар! Доћи ћу да се играм с тобом”, – пошао према селу. Ушавши у собу, видео је како мајка хладном водом из крчага полива оца преко главе.

– Отац ти умире! – повикала је уплаканим гласом! Гале се бацио на под и почео рукама и ногама да се рита. Заплакао је свом снагом. Није никако могао да схвати да ће му отац умрети. Није могао да замисли да ће остати без оца. Тај живот сирочета није могао да прихвати. Да ће остати сам са мајком и ситном браћом, да ће се живот из основа изменити, да ће морати да моле за помоћ за све послове у кући, да ће сви насртати на њих, отимати им међе, угрожавати на сваком кораку, то није могао да прихвати. И док је ударао себе по лицу, чупао косу, ваљао се као заклано пиле, одједном је чуо очев глас:

– Савето, бре, где сам ја то? Шта се то са мном догађа?

Подигао се, погледао около. Осмотрио Галета на поду, па је опет проговорио:

– Шта ће ово дете доле? Што се ваља по земљи?

– Јоване, ти се из мртвих враћаш! Целе зиме те чувамо и чекамо да умреш.

– Ја сам код куће, значи, а цело време сањам како боравим у Америци.

Устао је их кревета, сео поред фурунчета и упитао:

– Гладан сам, има ли нешто да се поједе?

– Има, Јоване, има, донели су нам комшије све што треба!

“Оклопници цара Лазара”

”Чувајући традицију своје славне прошлости у дугом ропству, српски народ је још више изоштрио своје особине које су могле да одолевају свим налетима против њега.”