КАСНИ ПОЛАЗАК (Доцкан с’м пошла)

Моја Мајка, када је била мала, живела је под турском влашћу, или још одређеније у турском ропству и уместо да иде у школу, чувала је козе.

Основно занимање у нашем селу било је сточарство и зато су деца, чим мало одрасту и смогну снаге, одмах ишла за стадом да одмене старије, како би одлазили на теже и сложеније послове.

Турци су велики порез наметали сељацима на стоку. Сељаци се на разне начине довијали, како су знали и умели, да што мање плаћају порез. Обично су део стада, док би трајао попис и пребројавање, одводили у суседна села у којима је попис и пребројавање већ било  обављено.

Моја Мајка обично је своје стадо терала у суседно село звано Врбештица. У Врбештици је њена породица имала своју родбину код којих су склањали део свога стада. До тог села воде два пута. Једним се иде поред реке Лепенца до села Јажинца. Затим се скреће лево преко мочварне Барице. Прође се поред гробља и стигне у село. Овај пут је скоро увек проходан, сем у изузетно снежним зимама када напада велики снег и тада су села у снежној зимској блокади.

Другим путем путује се преко планине зване Острвица и преко на далеко чувене долине Пиљевца. На овом путу је много стрмих успона, дубоких увала, мрачних шума, лепих цветних ливада и питомих пропланака. Тим је планинским путем обично ишла моја Мајка.

Једне године, када је требало да врати стадо у своје село, пошла је касно. Сунце се већ приближавало заласку а последњи његови зраци златили су врхове Шар-планине.

Убрзо је пао мрак а моју Мајку чекало је дуго и напорно путовање. Прво преко њива, затим преко ливада и пашњака, потом кроз лескову, букову и густу полумрачну борову шуму, преко стрмих литица, изнад понора и амбиса, кроз мрачне увале и јаруге.

Ноћ је била ведра а небо прекривено звездама.

Са нестајањем светлости мењао се и изглед природе.

На јужном хоризонту високи врхови Шаре претварали се у велике засењене громаде. Нагло су расли према небу. Све је добијало друкчији изглед, престајало да буде оно што је било у току дана и у мраку постајало застрашујуће, необично и ново.

ЗЕЛЕНИШТА, ГРАДИШТА, КОРИТИШТА И СОЛИШТА

Прешавши преко њива и ливада моја Мајка стигла је до Зеленишта. Зеленишта су широке утринске падине на којима се стада осећају комотно, опуштено, раздрагано и расположено. Весело се одмарају и забављају. Трава је згуснута, мекана, бујна. Увек изразито зелена. Пут даље води преко Градишта. То је прави ансамбл благих, нежних брежуљака на којима се налазе остаци старог града због којих им је вероватно народ наденуо такво име. Брежуљци су обрасли дреновом шумом и она је раним цветањем весник пролећа (На Градишта исцветаја дрен!).

После Градишта, дугим ходом кроз лескову шуму стиже на леп пропланак зван Коритишта. Коритишта су позната по хладном и бистром извору и по коритима израђеним од дугих борових стабала ‒ служе за напајање стоке. Стадо је крај извора застало да предахне, да се одмори и напоји. Недалеко од извора су и Солишта, велике камене плоче, лепо положене на трави, на одређеном растојању. Служе као подлога на коју се ставља крм (со помешана са трицем).

Стока обожава Солишта. Обожавају их и дивље животиње. Ноћу се кришом прикрадају до њих и да на плочама или око плоча нађу по коју мрвицу соли. Дивокозе нарочито воле да се спусте са стеновитих врхова и заштићене мраком обиђу Солишта.

После кратког предаха стадо је кренуло преко стрмих литица и полако се приближавало густој боровој шуми, чувеном Врбештичком бору. Пут кроз Врбештички бор сличан је путу кроз Севачки бор. Толико су слични да се једва разликују. Као да су близанци. Оба имају скоро исте падине, стрмине, литице, горски поток и скоро исти број горостасних борових стабала. Врхови им се спајају у затрављену раван са великим видиком на све четири стране света. Тај врх, са дивним пропланком, народ је именовао „вилино коло”. Исти тај народ одувек верује да на том пропланку горске виле сваке ноћи играју своју пламену игру.

Вилино коло познато је у народу и по олујама и муњама. Нема стабла на њему, које громови нису рањавали. У народу се знало и причало о вилама и њиховим ватреним играма на пропланку Боровог врха. Моја Мајка је слушала те приче али није имала прилику да изблиза види како стварно изгледају игре горских вила.

Козе су ишле у дугој колони једна иза друге узаном планинском стазом и стрмом литицом. Ишле су споро. Уморно су корачале. Биле су мршаве, шугаве, изнемогле. Зима је била дуга а хране није било довољно. Једва су презимиле зиму. Јарићи су ишли на зачељу. Почели су већ да заостају. Мајка их је на смену носила, једно па друго.

Ноћ је тамним велом потпуно прекрила јаруге, потоке, увале, литице, стене, ливаде, шуме. Време је полако одмицало. Околина се претварала у притајену тишину. Све је одлазило у смирај ноћи. Призор дубоке и бескрајне тишине код моје Мајке изазивао је осећање усамљености и отуђености од света и људи. Имала је осећај као да на свету више нема живих бића. Ниоткуда није допирао никакав глас.

Села су ишчезла у тамнину као да никад нису ни постојала.

Врхови Шар-планине више се не препознају као врхови већ као нека огромна валовита маса, која израња из мрачне дубине подсећајући на огромне, узбуркане морске таласе устремљене према небу. Шуме су поцрнеле и ишчезле у ноћ заједно са ливадама и брежуљцима. И борова стабла су утихнула као да усправно спавају уморна од целодневног њихања на планинском поветарцу.

Усред ноћи, усред планине, путује моја Мајка уском, стрмом планинском стазом. Тишина је свуда около. Чује се само тихи ход уморних козјих стопала и притајени звук звона.

Моја Мајка тихо шапуће: „Што пођох тако касно? (Што сам пошла тако доцкан?) Што не пођох раније, по дану? (Што не сам пошла док је још бија дан?) Не бих сада била сама у планини (С’г не би била сама у планину).”

Узана планинска стаза води преко брежуљка. Потом се стрмом јужном литицом спушта у увалу до поточића. Кад се прође поточић иде се кроз густу, црну борову шуму из које се излази на благи пропланак, одакле се већ види део Вилиног кола.

Кад је моја Мајка стигла на пропланак приметила је нешто налик на прикривену светлост. У први мах није била сигурна да ли је стварно видела светлост или јој се само причинило. Кад је ушла у густу шуму и потпун мрак причинило јој се као да далеко иза себе чује или као да наслућује глас своје мајке како је тихо, скоро нечујно дозива речима: „Цвето, чекај мајку, чекај!”

Путује моја Мајка у тамној ноћи кроз густу борову шуму, а Земља планета путује кроз Космос и на њој безброј различитих живих бића.

Путују мртви са живима и живи са мртвима. Путује сва прошлост света. Путује цео Палеолит, Неолит, Бронзано доба.

Путује стари Египат, путује Партенон.

Путује Хомер, Данте, Шекспир, Леонардо, Микеланђело, Мона Лиза.

Путује Бетовен и његове симфоније.

А моја Мајка, мала турска ропкиња, путује по мрклој ноћи преко литица и урвина и никада неће сазнати за Бетовена и чути његову музику. Никада неће осетити снагу и лепоту Девете симфоније. Никада неће чути за Фиренцу ни видети Давида и Капелу Медичи. Никада неће прочитати Илијаду и Одисеју. Никада неће сазнати за Беатриче.  Никада неће гледати Хамлета, неће видети балетску представу Лабудово језеро, ни чути за Чајковског. Неће видети уметничка дела Делакроа. За њу ће цео свет бити скривање козјих стада од Турака по црним, густим шарским шумама.

Одевена у пртену кошуљицу и обувена у опанке од расквашене свињске коже, тупкаће у дубоком снегу да би макар мало загрејала промрзло тело. Сва ремек-дела и тај блистави свет није намењен девојчицама које живе у ропству. Какав је онда смисао постојања света,  постојања планете. Какав је то онда смисао постојања људскога живота на планети Земљи, ако се неко роди и ако му све што је створио племенити људски ум остане недоступно? Да ли је тај живот уопште требало да постоји или не?

Да ли моја Мајка, док са својим стадом у мрклој ноћи, путује кроз густу црну шуму, зна да постоји и неки друкчији људски живот? Прави људски живот. Да ли зна да постоје палате, виле, школе, болнице, да постоје тргови, булевари, хотели? Хоће ли моја Мајка видети трг Светога Марка у Венецији или Конкорд у Паризу или Невски проспект у Петрограду? Не! Никада неће видети ни трг Светог Петра у Риму, ни Партенон, ни леандре Епидауруса. Неће знати да је постојао свет од  давнина нити да сада постоји свет широм планете. Знаће за пашњаке, планинске изворе, за олује, ветрове, снежне наносе, за студ, глад. Биће јој позната само патња.

Све путује, и прошлост и садашњост, кроз звездане даљине. Путује Земља кроз Космос. Путују мора, океани, реке, шуме, потоци, јаруге, облаци, ветрови, кише, громови. Путује и моја Мајка, са својим стадом у густој боровој шуми.

Високо на небу звезде трепере. На земљи се планине црне и ваљају као тамни валови. Село далеко а из даљине онај исти глас дозива моју Мајку: „Цвето, чекај мајку, чекај! Цв-е-е-е-т-о-о… ч-е-е-к-а-ј.” „То је глас моје Мајке али откуда она сада у овој шуми!? Она не зна да сам пошла из Врбештице!” ‒ пита се моја Мајка. Почиње да је обузима језа. Доле су увале и провалије, горе велики планински врхови. Осећа се мук. Као да се све претвара у провалију. Кроз црну тамну шуму као да долази неко друго време, као да се све мења и претвара у тмину и као да више не постоји свет који је раније постојао.

Стадо се не види у мраку. Чује се само његово посртање и дубоко заморно дисање.

Уска планинска стаза претворила се у бескрајну непроходност. Нигде јој краја. Најзад се указа пропланак и поглед на Вилино коло. Одатле су се јасно виделе пламене буктиње како се час скупе а час разастру по пропланку. Моја Мајка схватила је да то виле играју своје пламено коло. Сада то више нису приче већ стварност. Ватрене буктиње настављају да се час шире час скупљају. Узнемирено и унезверено,  у једном тренутку и стадо застаде посматрајући тај, и за њега, необичан и занимљив призор. Затим устукну и поче да се враћа ка зачељу, према Мајци. Мајка је смиривала стадо. Звала је по имену сваку козу:  Гаљушу, Мркуљу, Шарку… Стадо се прибрало, примирило…

Сама усред ноћи и усред шуме Мајка се нашла у великој невољи. Погледала је у небо окићено небројеним звездама и у обрисе планина. Виделе се само силуете. Погледала је у долине и дубоке провалије. Отуда је зрачила чудна тмина. Почела је да размишља шта би све могло да јој се деси и како ће виле да поступају с њом ако је одведу у њихов свет. Није имала представу како и где оне живе. Да ли живе негде на небу, у облацима или у неким скривеним непознатим шумама. Није могла да претпостави ни како су одевене, какве су им и од чега хаљине и каква им је обућа. Такве мисли су у њеној глави стварале забуну. Занимало ју је и како се хране. У њеном детињем мозгу све је било конфузно баш зато што се сада уверила да виле постоје и да су приче старијих биле истините.

КОГА ДА ЗОВЕ У ПОМОЋ?
Ко би у овој невољи могао да јој помогне? Село је далеко, тамо негде иза многих брда. Планине ћуте. Звезде не хају за њу. Шуме спавају. И птице и дивље животиње спавају. И трава спава. Све спокојно мирује, само су виле развиле своје пламено коло на Боровом врху.

Из тмине, као из дубине океана, поново се чује онај исти глас: „Цвето, чекај мајку, чекај!” Час се чује јаче, час слабије, али ту је, у близини, скоро свуда около. Обузета чудним страхом, испуњена безнађем, моја Мајка осећа као да је у неком другом свету, ван овог, постојећег, на који се навикла. Сама на планети. Сети се свог пса Карабашка, кога су вуци пре месец дана растргли на Беровој глави:

„Да је мој Карабашко сада поред мене све би друкчије било. Ни виле не би смеле да се приближе. Он се никога није бојао! А како је изгледао мој Карабашко! Личио је на лава. Имао је велику главу и снажне груди. Дуга сиво-црна длака нарасла око главе и прса појачавала  је његов застрашујући изглед. Колико ме је волео мој Карабашко! Како смо се играли по ливадама и пропланцима! Загрлимо се па се котрљамо низ цветне ливаде Љевљасена, Кутловца и Муриндова. Лако је сада и вилама без Карабашка да ме плаше овако малу и саму! Какав је тек глас имао! Кад залаје затресу се брда и долине. Оде глас иза далеких планина, обиђе цео крај па се поново врати у умањеној снази, уморан од дугог путовања по високим врховима и дубоким увалама. Кад стадо иде кроз густу шуму он је час са леве, час са десне стране или далеко испред стада. Увек сам по његовом гласу знала на кога лаје. Ако лаје на зеца глас му је танак, сипчав, шаљив, као да се некоме руга, подсмева. На лисицу је лајао промуклим гласом. А на вука осорним, храбрим. На човека питомим, мирним гласом. На изгубљену домаћу животињу смиреним, у интервалима, а на медведа усплахиреним гласом, који треба да обавести да је опасност велика.”

ШИРИНА СВЕТА МОЈЕ МАЈКЕ
За моју Мајку цео свет биле су планине, које је окружују, њено стадо коза и околна села. Она није знала да постоји и други свет. Да постоји свет у коме деца не чувају козе, овце, говеда, коње, свиње, већ иду у школу, лепо обучена, опрана, умивена. Поједину чувају гувернанте, дворе их слуге. Свирају на клавиру. Моја Мајка никада неће видети клавир нити чути његове звуке. Неће видети виолину ни различите трубе, лепо исполиране и вијугаво урађене. Колико би срећна била кад би могла да пипне једну од тих труба, да је мало помилује. Да њени прстићи осете финоћу те изглачане металне површине. Да се чуди и диви како је људска рука могла да направи ту лепоту. А кад би видела цео оркестар, колико би се тек тада дивила! Ако би још и чула како он изводи једну од Бетовенових симфонија, колико би тек тада била срећна и уживала у тој чаробној лепоти! Моја Мајка и планета на којој она живи! Да ли је живот и на другим планетама у свемиру на којима људи живе сличан животу на планети Земљи? Да ли је свуда у свемиру толико парадокса и глупости колико их има на планети Земљи? Она није знала да постоји и неки сасвим други живот који живе друга деца. Није знала ни за велике градове, паркове, за велике реке, мора, океане. Није знала да постоје циркуси, дечја позоришта. Ништа није знала о том правом људском свету. Сматрала је да свуда деца, од раног детињства, чувају козе, овце, говеда и осталу стоку.

После посртања по уској стази кроз густу и мрачну борову шуму стадо је изашло на пропланак звани Черенац. На том пропланку налазе се два мала језера, потпуно слична једно другом, као два ока у  глави.

Пропланак је окружен човеколиким стенама, које су у машти моје Мајке будиле разне асоцијације. Једна од тих стена подсећала је на њену ујну Магду, која лежи у кревету. Види јој се само глава. Вири испод дебеле черге изаткане од крупних вунених крпа.

Зашто препознаје ујну Магду у тој громадној стени? Зашто је не подсећа на неку другу жену? Нешто се у њеној подсвести усадило а она не зна шта је то. Можда се у њеном сећању урезаo тренутак када ју је видела сву крваву. Тај призор никада неће заборавити. Крвава је била и њена мајка. Потукле се на чесми код Јаворца док су захватале воду, па су крчаге поразбијале једна другој о главу.

Баба Илинка појавила се у дворишту без крчага у рукама и крваве главе. Крв је цурила низ десну страну лица и сливала се низ груди.

Укућани нису били много изненађени што су се ујна Магда и баба Илинка потукле. Оне су се одавно већ „закрвиле“. Свађају се свакодневно. Једна другу резиље до лудила. Бирају најружније речи како би једна другу понизиле и повредиле, речи које ни „кучка не може да полиже”. Било је само питање дана када ће да се побију.

Магда је зла жена. Не подноси никога око себе а нарочито не подноси најстарију ћерку моје бабе, Милену. Магда је Милену напала пре три недеље код исте чесме, Јаворца, уочи удаје и нанела јој повреде по лицу. Хтела је да је, уочи удаје, унакази.

„Што било? Што се десило?” повикали су сви углас.

„Степала сам се сес онуј кучку Магду.”

Моја Мајка никада неће заборавити крваво лице своје мајке. Тај призор дубоко ће се урезати у њено памћење.

Ујна Магда је била издуженог стаса, као јегуља витка. И ова стена је слична њој – издужено полегла преко падине па личи на ујну Магду кад се иза куће, испод крушке у хладу, испружи по трави прекривена шареном чергом.

Друга стена подсећала је на турског заптију, који се са дугачком пушком о рамену некуд упутио. У свести моје Мајке заптије су силници, крвници. Имала је четири године када је један од њих претукао комшију Рајка у дворишту његове куће зато што је рекао да није право да заптијин коњ пасе у његовој ливади где расте млад отавак. „Голема је сеоска утрина, коњ би тамо мога’ да се напасе.”

Рајко се за тренутак заборавио да је роб и да то не сме да говори. Заптијин коњ може да пасе по свим српским ливадама. Неко дошапнуо заптији оно што је Рајко рекао, те заптија предвече, око заласка сунца, упаде у Рајково двориште. Моја мајка играла се са децом у сокаку испред Рајкове капије („вратнице”) и видела је заптију кад је наишао. Рајко је био код дрвљаника, оштрио је тестеру („шару”). Кад је видео заптију устао је, онако хром на левој нози на којој се бутни зглоб „појео”, придржавајући се штапом. Заптија је пришао Рајку и ударио га ногом у стомак. Рајко се рукама ухватио за стомак, пресавио се и пао. Из куће су истрчале његова мајка, Милевка и жена Томка и залелекале. Тукао је заптија ногом Рајка по целом телу. Деца уплашена појурила су кућама а заптија најпосле узјахао коња и отишао док је Рајко остао да лежи полумртав. Жене су га, уз лелек и плач, унеле у кућу и брзо заклале једну овцу да га свежом кожом увију. Није помогло. Рајко је после два  дана издахнуо. Управо тај лик заптије памти моја Мајка. Био је носат, са уском брадом, буљавих очију и ниског чела. Подсећао је на неко гудраво, закржљало уличарско куче. Ова је стена подсећа на његов лик, који она никада неће да заборави.

Две стене личиле су на две срне у скоку. Чудо једно како их мајка природа „извајала”. Ништа лепше на свету човек није могао видети. Ниједан вајар их тако лепо не би могао извајати ‒ ни Фидија, који је извајао краљицу Атену од злата, сребра и слонове кости, дванаест метара високу, ни онај непознати вајар што је оставио потомству Милоску  Венеру (Афродиту), ни Микеланђело што изваја Давида, Пиету, Капелу Медичи и сви потоњи вајари не би успели извајати ништа лепше.

Моја Мајка неће видети никада ни једну скулптуру. За њу вајарство неће постојати. Цео тај свет вајарства од преисторијских фигурица па преко Асирије, Египта, Грчке, Рима, романске, готске, ренесансне, класичне традиције, све до данас, моја Мајка неће никада видети ни једну скулптуру нити чути ни сазнати да она постоји. Мала Српкиња а велика турска ропкиња, без људских права, без права да учи и спознаје свет.

Стене, налик на срне, подигле се од земље и лебде у ваздуху. Тек када се дође до њих примети се да се својим задњим делом ослањају на земљу. Предње ноге су испружене напред, скоро хоризонтално. Врат издужен а очи умиљате. Моја Мајка, кад год би пролазила овим путем, увек би застала и дуго дуго стајала поред њих да им се диви. Једино ове ноћи, први пут у свом животу за то није имала времена. Касни полазак нагнао је да у журби прође кроз шуму пре поноћи.

Друга група стена подсећала је на девојачко коло, велико, распевано, разиграно, окићено коло, које се у једном тренутку претворило у стене. Те окамењене скулптуре заузимале су велики простор, који је моја Мајка увек дуго обилазила и разгледала сваку посебно. Свака је била друкчија, непоновљива. Моја Мајка је увек имала исту жељу, да оживе, да се крећу и да опет заиграју. Остале стене личиле су на разне животиње: змије, лавове, медведе, на неке људе, који су као праве громаде, грдосије. У ноћи су те, једва видљиве силуете, добијале још изразитије асоцијације. Нарасле би и рашириле се. Мајци се чинило као да  су оживеле и да се крећу. Смртно се уплашила и потрчала је да се нађе у средини стада. Козе су слутиле да нешто није у реду па су је опколиле са свих страна. Неке од њих су прилазиле сасвим близу ње и као да су хтеле да јој кажу: „Не плаши се, ми смо ту.” Мајка се тада мало охрабрила и села на камен да се одмори. И козе су прилегле. Настао је  потпун тајац у мрклој ноћи. Лепо се видело вилино пламено коло како се разбуктава на боровом пропланку али њу оно сада није много узбуђивало, као да се већ навикла на тај чудни ноћни призор. Тишину је нарушио глас из непосредне близине: „Цвето, чекај мајку, чекај!”

Моја Мајка треба да прође кроз стару букову шуму познату као Маслаков дол. У тој шуми су многобројна стара букова стабла на измаку свог живота. Многа од њих су већ упола трула, многа накривљена и без грана. У ноћи стварају чудне силуете, налик на сабласна ванземаљска бића. У машти моје Мајке оне су стварале неки чудан, непознати свет. „Једино би крила могла да ме спасу ове моје невоље! Да моје козе и ја имамо крила полетели бисмо изнад шуме према небу и за час стигли изнад села. Како би то дивно било када би моје козе и ја могли да летимо! Летеле бисмо изнад Горо потока, изнад Божиног  лаза и изнад Кутловца. Уживале бисмо у посматрању пространих ливада и слушале како птице певају. Надлетеле бисмо село и у лету поздрављали и махали свима.”

Тада, из густог жбуна, изненада одјекну крештави глас неке преплашене птице. Као да је била у ропцу и као да је тражила спас, помоћ. „Ко ли сада усред поноћи узнемирава јадну птицу? Како би било дивно да нам сада одједном порасту крила, па да полетимо прво преко борова а затим преко Куленице, Базаљице, Јечмишта и Јесења право у село. Могли бисмо да надлетимо и Вилино коло и да одозго гледамо како виле играју небесима. Били бисмо изнад њих. Ако би пошле према нама зачас бисмо побегле.” Из густог мрака поново се чује глас: „Цвето, чекај мајку, чекај!”

Узана стаза надносила се изнад стрмих стена. На челу стада ишао је јарац Миленко. Његово звоно у ноћној тишини одзвањало је тужним  уморним гласом. Дубоке мрачне долине и опустели брежуљци прихватали су његове звуке и слали их још даље, у веће дубине и још у веће висине.

Виле су биле неуморне. Играле су непрестано. Док су играле мојој Мајци се чинило као и да певају и то баш ону песму Тегли ми оро море, Бојано! Кад би завршиле са колом онда би свака за себе изводила соло игре. Мајци се чинило да те игре играју заносно, као опијене. Биле су обучене у прозрачне хаљине, плаве, зелене, жуте и црвене, кроз које су се назирала лепа обла тела. Коса им је била плаво-зелене боје, дуга. Прекривала је рамена и спуштала се до краја леђа. Моја Мајка, опијена њиховом лепотом, у тим тренуцима пожеле да и она постане горска вила. Чинило јој се да ништа лепше на свету не постоји. Испред стада, испред самог Миленка поново се чуо сасвим разговетан глас: „Цвето, чекај мајку, чекај!”

Путује Земља планета кроз космос. Негде је на њој сада дан, негде ноћ. Негде блиста сунце и људи уживају у лепоти дана. Негде је олуја, севају муње и ударају громови. Негде се воде ратови, гину стари, мали а највише гину млади, који су се радовали животу, промени годишњих доба, зими, наиласку јесени и лету а највише се радовали пролећу.  Планирали су да заврше школе, да заснују породице, да постану очеви, да посматрају одрастање своје деце, да их ожене и удају, да унуке воде за руке и са њима посматрају житна поља, горске потоке, цветне ливаде, јесење кише. Планирали су да им рецитују Јесењина, Љермонтова, Пушкина, Бранка Радичевића. Живот би могао да буде леп!

Моја Мајка на небу више не примећује звезде. Као да их је нека копрена прекрила. Поче да је хвата страх и обузима нека чудна језа. „Шта ћу ако ме саму са стадом у ноћи задеси олуја!” Тада се сети Карабашка и заплака. „Чека ме дуг пут, још веће стрмине и литице. Чекају ме дубоке провалије кроз које треба проћи а небо се облачи и припрема невреме!” Тада погледа Вилино коло. Тамо игра не престаје. Са леве стране, иза човеколиких пањева, поново се огласи глас њене мајке: „Цвето, чекај мајку, чекај!”

„Не знам шта хоће овај глас од мене! Знам да ми није мајка и да жели само да ме збуни да поверујем да је она. Шта ме снађе ове ноћи. Да ли ћу преживети? ”

Путује планета Земља кроз космос и са њом цела њена прошлост. Путују школе, факултети, путује и Чарли Чаплин али моја Мајка ника да неће сазнати да он постоји. Путују бродови по морима и океанима, путују возови али моја Мајка никада неће видети како изгледа брод и воз. Она зна за бачило од лесковог прућа исплетеног и сламом покривеног. Никада неће видети велелепну зграду са великим застакљеним прозорима, нити ће знати како се на тој згради врата отварају и чему служе никловане браве. Она зна за кућу приземљушу, направљену мало од камена мало од дрвета са једном просторијом и огњиштем на средини, без тавана. У једном делу су краве, Шаруља и Мурка а у другом је она са оцем, мајком, браћом и сестрама. Стока и људи спавају заједно. Тако је стока безбедна. Не дај Боже да неко украде краве.

У колони, на кратком растојању, преко стрме камене литице, стадо улази у Страшне струге. Страшне струге се стрмоглаво спуштају у понор планинске Суве реке. У току лета, за време сушних, топлих дана, у једном делу свог тока река пресуши па је зато и названа „Сува река”. Страшне струге, са стрмим литицама и окомитим стенама изгледају застрашујуће. Вијугава, узана стаза налази се на самој ивици понора. Мала непажња и нестаје се у тамним дубинама. Велике громаде стена нижу се једна изнад друге, као страшила. Узаном стазом, преко Страшних струга, стадо опрезно корача. Козе су мудре и вешто заобилазе сваку опасност. Мајка је на зачељу. На тренутке чини јој се као да се громаде стена померају, као да постају живе. Не може себи да објасни зашто се природа толико променила и постала другачија, нова. Од оне дневне није остало ништа. У дубоком мраку благе падине изгледају као бескрајни понор. Звезде се не виде. Све је претворено у  сабласну стварност. Поједини делови Страшних струга обрасли су ниском брезовом шумом. Гране су наткрилиле стазу, просто се загрлиле, па се пролаз чини као лиснати тунел. Понека гранчица нежно помилује по лицу моју Мајку. У овој суровој ноћи то миловање јој за тренутак разблажи душу.

После Страшних струга наилази Вучји до, дубока долина прекривена густом лесковом шумом, коју насељавају и којом господаре чопори вукова. Из дубоких увала увек се чује њихово завијање. Одјекују пространом шумом вучји гласови и тужни и весели. У глуво доба ноћи понекад допиру и до села. Моја Мајка стрепи да ће је вукови напасти,  растргнути и стадо и њу. Сети се Карабашка: „Све би друкчије било да  је сада са нама. („Да је с’г сес нас. Ако би само залајâ сви би вуци побегли.”) Многа су стада у Вучјем долу страдала. Многи су пси губили битку у борби са вуковима.

* * *

На небу више нема звезда. Ноћ је још мрачнија, још тамнија, скоро да се ништа не види. И силуете планина нестале су у мраку. „Да изађем само из Вучјег дола па нека бидне и невреме. Нећу први пут да покиснем до голе коже.”

Виле су витлале своје коло. Чинило се мојој Мајци да с врха вилиног кола допиру и звуци њој непознате музике. Да ли то виле свирају на својим инструментима? Допирали су чаробни звуци и у тој ноћној тишини испуњеној неизмерним страхом. Звуци су били толико нежни да су сву ноћну језу претварали у занос. Моја Мајка осети толику лепоту и пријатност да јој се срце просто рашири у грудима. Мелодични звуци продирали су кроз цело њено тело. Просто је губила дах и тло под ногама. Корачала је у полусну. Била је опијена, подигнута од земље и као да хода без телесне тежине. Први пут у животу је чула такве звуке. Није могла да схвати да тако нешто постоји. Чудила се зашто људи, кад већ знају да виле сваке ноћи играју на Вилином колу, не долазе да их посматрају и да ову чаробну музику слушају. Музика је моју Мајку просто опчинила, толико да је потпуно заборавила где се  налази. Из тог заноса трже је урлик медведа. Толико је заурлао да су се брда затресла. Мајка се следи. „Ете, стигов крај! Медвед ће да растргне и козе и мене.” Медвед  је добио прави хистерични напад. Урлао је извесно време као луд а затим почео да вади камење и да га баца у провалију. Камење се сурвавало уз огромну јеку и буку. Престрашена, Мајка је с великом пажњом пратила урлање и сурвавање. Камење низ  литицу добија убрзање па је ударање у стене и ломљење дрвећа све бучније и јаче док не стигне у амбис и ту се коначно смири. И козе се следише од страха. Збиле се једна уз другу и као да шапућу: „Дошао је крај!”. Урлање и сурвавање стена трајало је извесно време а онда је почело да се удаљава. Чуло се да и даље вади и баца камење и чупа из корена дебела букова стабла. Урлање се све мање чуло док најзад није потпуно ишчезло у дубоком кланцу званом Стеванова провалија. Мајка је предахнула а и козе су почеле све више да подижу главе и да их окрећу према Мајци. Као да су хтеле да јој кажу да је опасност прошла. Чудила се Мајка зашто се медвед толико разгоропадио, ко га је  повредио па у то глуво доба ноћи не мирује. Неког је јурио, гањао. Можда неку звер?

Из мрачне шуме умиљато допре глас: „Цвето, чекај мајку, чекај”! „Ако си ми мајка што ми не помогнеш! Што не дођеш до мене па да заједно водимо стадо кроз ову мрклу ноћ! Видиш на какве сам муке? Видиш каква ме несрећа снашла. Не могу да преживим овуј ноћ. Остави ме, ка’ Бога те молим, знам, ти неси моја мајка, вила си ти, горска вила. Претвараш се да си ми мајка.”

Путује планета Земља кроз космос. И њено путовање је пуно ризика. Може се сударити с великим метеором, са кометом, може посрнути и изгубити равнотежу па и скренути с пута. Може одлутати у космос и изгубити се међу непознатим звездама, које могу да је спрже, униште.

Путује Земља планета непогрешиво, прецизно. Никад не закасни ни за стоти делић секунде. И моја Мајка путује у мрачној ноћи кроз густу црну шуму преко стрмих литица и стена, уском, једва проходном стазом, изложена смртној опасности да је звери растргну. Земља планета и моја Мајка у истој су опасности. Све је у свемиру у опасности. Моја Мајка не зна да постоји Космос. Она мисли да је цео свет само оно што она погледом може обухватити. Мисли да је небо полулопта и да се оно ослања на околне врхове, на Љуботен, Острвицу, Ошљак, Черенац и Боров врх, тамо где виле играју своје вилино, ватрено коло.  Она мисли да виле додирују небо. Моја Мајка сматра да би додирнула небо рукама ако би се попела на врх Черенца, Ошљака, Љуботена и звезду би чак неку додирнула. Сматра да су звезде мале као искрице и да би се могле руком захватити и понети кући да ноћу светле у дворишту. Моја Мајка никада неће сести у школску клупу да је учитељ учи како се пишу и читају слова. Никада неће прочитати ниједну песму, написану и одштампану. Никада неће прочитати ни Илијаду и Одисеју, ни Дантеа, ни Шекспира, ни Бранка Радичевића: „Ал’ се небо осмехива! Ал’ се река плави…” ни Ђуру Јакшића: „Увело је цвеће, одбего ме мај…” Боже како је све то лепо а моја Мајка никада неће сазнати за ту лепоту.

Из непосредне близине опет глас: „Цвето, чекај мајку, чекај!”. Небо и земља претвориле се у таму, не види се прст пред оком. Мајку подилази језа. Не зна да ли да иде иза или испред стада. Ако иде иза биће прва нападнута од звери, ако иде испред опет ће прва бити нападнута. Најбоље да иде у средини стада али шта ће са оним малим јарићима, који су изнемогли и који заостају. Неће ни примети да су остали у мраку. „Ићи ћу иза стада. Мој задатак је да их све на броју вратим кући.”

Почеле су да падају прве крупне капи кише. Чуло се како ударају у лишће. На истоку, баш изнад врха Љуботена, бљесну муња. Нешто касније чу се и тиха грмљавина. Капи кише биле су све чешће и све веће. Пробијајући лишће, падале су и на земљу. Мајка је осетила како је ударају по глави, леђима и раменима. Севну муња изнад Острвице и за трен обасја стрме стене и валовиту букову, разређену шуму. Потом се чу појачана грмљавина. Учесташе муње. Ватрене змије унакрсно парају небо. Једне од земље према небу. Друге хоризонтално изнад врхова. Прасак громова поче да ломи околна стабла. Један гром удари у огромно борово стабло.

Расцепи га од врха до корена. Стабло се претвори у буктињу. Козе се збише једна уз другу испод гранатог боровог стабла. Мајка уђе усред стада, до самог стабла, и наслони се на њега. Виле витлају своје коло на Боровом врху. Њима не сметају ни громови ни муње. Чини се баш као да им то прија, као да их увесељава и подстиче да још раздраганије играју. Кроз олују, грмљавину и прави ватромет од муња чује се и њихова песма. У овој језивој ноћи њихова песма, иако весела, код моје Мајке буди призвук туге, сете и неки чудан страх. Она стоји уз сам бор усред стада, прати олују и размишља докле ће да траје. Олуја је све јача, громови све чешћи, муње све више парају небо осветљавајући за трен врхове планина и суморне долине. Киша пада као из проваљеног неба. Мајка је покисла до голе коже.

Олуја обично долази из правца Бојане. Тамо се она, код Скадра, ствара. Тамо је Бојана рађа, нахрани, напуни водом, муњама и громовима и упути према Љуботену. Крене према Љуботену ал’ се највише задржи изнад Острвице. Ту се скоро сва испразни и до Љуботена стигне са малом снагом са којом успе да га само мало ороси. Мајка чује како бујице јече. „Шта ћу ако нарасту па ме са целим стадом однесу у провалију? Где могу од бујица да се склоним? Нигде! То би био крај!” Мајка је шћућурена, мокра и у дрхтавици од хладноће и страха стајала наслоњена на велико борово стабло. Уморну и изнурену освоји је сан и она задрема. Из полусна трже је ломљава. Низ стрмину, кроз густо шибље, сјури се вук. Улете у стадо и муњевито зграби за врат најлепшу двиску, Реску. Пребаци је преко леђа и одјури. Реска је успела само да једном врекне тужним, болним, роптавим гласом. Стадо се престрашено разбежа на све стране а Мајка се следи уз стабло бора. Стојећи тако укочена, нема, неко време а одједном поче спонтано да вришти и лелече. Врисак одјекну целом околином. Чуло га је свако дрво, свака травка, свака зверка, можда су га и муње чуле и громови. Можда и виле, али помоћи ни откуда није било. Вриштала је моја Мајка, чупала косу, цепала кошуљицу, бошчицу, хтела је да негде побегне. Али од своје судбине и свога живота није нико никада успео да побегне па ни моја Мајка.

Негде на планети живот тече другим током. Људи се радују животу. На Каприју се сигурно оре наполитанске песме. Моја Мајка никада неће чути за Капри, ни видети Напуљски залив и залазак сунца иза Везува. Неће чути за Јерусалим ни за Зид плача. Ни за Акропољ ни за стилове: дорски, јонски и коринтски. Никада неће ући у Миланску скалу, Бечку, Париску оперу, Бољшој театар. Никада неће видети деколтиране даме и раскошне свилене, позлаћене хаљине и ципеле са штиклом и без ње. Моја Мајка не поставља питање зашто живот може да буде за неке људе леп а за друге само патња. За њу је свет мали. За  онај други, богати свет, она не зна.

Олуја се мало смирила. Потоци и ројне јече, кркљају. Котрљају бујице камење низ урвине, стропоштава се у провалије. Јечи сва околина а виле не хају за олују. Њихово коло и песма не престају. Полете према  небу, изгубе се у облаке па поново слете на Боров врх (Боров вр’). Пита се моја Мајка: „Да ли имају крила или лете без крила? Можда им одело служи као крила?” Не види им крила. Види само како се лепршају, како заносно витлају као Микеланђелове фигуре у Сикстинској капели, као Мојсије, када се срео са Богом. Кад су се додирнули њихови прсти. Али моја Мајка неће никада видети Цркву Св. Петра у Риму. Неће видети Микеланђелову Пиету, ни чути да су постојали Микеланђело, Леонардо, Рафаело, Тинторето, Тицијан и цела Ренесанса. Она се родила и живи у турском ропству. Она је нејака, мала чобаница а велика турска ропкиња. Ноћас се бори да преживи. Бори се са олујом, вуковима, медведима, ветровима, муњама, громовима и са вилама, које је  прогањају а не труде се да јој помогну. Бори се са својим стадом, против мрака, густе шуме, стрмих литица и оштрог камења по коме хода, сада већ босонога, јер опанци од свињске коже нису издржали невреме и кршевит пут.

Олуја је почела да јењава, да се смирује. Ка Љуботену су се премештали громови и муње. Козе су опрезно излазиле из грмења и долазиле испод стабла одакле су се разбежале. Мајка је долазила к себи. Цвилила је као црв у запаљеној кори. Узалуд. Помоћи нема. Морала је да настави пут. Кренула је испред стада кроз Маслаков дов. То је права прашума обрасла густом брезовином. Стаза је узана. Литица стрма. Испод ње велика провалија. Из њене утробе чује се хук набујалог потока.

У једном тренутку учини јој се да јој нешто, налик на огромну сенку, иде у сусрет. У ноћи није могла да препозна шта би то могло да буде. Застала је. И стадо иза ње је стало. Сенка се сасвим приближила на неколико корака од ње. Тада је видела да је то огроман медвед а иза њега још две мале меде. Мајка је изгубила дах и глас јој се потпуно одузео. Била је нема, паралисана. Медвед је стао. Мирно је гледао у Мајку. Мајка не зна колико је трајало то његово посматрање. У једном тренутку медвед се усправи на задње ноге рикну полугласом па се полако спусти у густо шибље испод пута. Мале меде још мало су враголасто посматрале Мајку и стадо, па се и оне спустише и одоше кроз густиш. Мајка није веровала својим очима шта се то догодило. Ко је сада заштитио? Да ли је Бог притекао у помоћ! Да ли је њен анђео сишао с неба или су виле неком невидљивом снагом завеле медведа.

Путује Земља планета кроз космос. Путује народ бродовима с краја на крај мора и океана. А моја Мајка у свом животу можда ће најдаље да отпутује до Грачанице и (или) Високих Дечана. То ће за њу да буде животни сан да види Високе Дечане.

У Високим Дечанима кажу живи Бог. Горе у високој куполи. Купола је, причају они који су били у Високим Дечанима и видели је, сва од злата. По њој лете прави живи анђели. Имају широка сребрна крила. Кад долазе с неба прво слете на велики крст. Ту застану, мало се одморе и осмотре околину па кроз источни прозор улете у куполу.

„Ах Високи Дечани, Високи Дечани! Да ли ћу за живота мога да одем да вас видим!? Само да вас видим, да ми се оствари та жеља, па одмах да умрем, нећу да жалим!”.

Моја Мајка и тако мала знала је за Високе Дечане. Многе приче је о њима слушала. За време зиме, кад рано падне ноћ, па се комшије увече окупе око ватре, највише причају о Високим Дечанима. Причају и о јунаштву Краљевића Марка. Причају и о Косовском боју,  Милошу Обилићу и о томе како је распорио цара Мурата. Причају о Љутици Богдану и Девет Југовића. И уз гусле све песме о Косовском боју знају и певају. О Бошку Југовићу „Још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вије. Још разгони Турке на буљуке као соко тице голубове.”

„Ех како је то лепо, кад оне гусле задрхте а глас мога оца поклопи се са тим звуцима па одјекне, испуни собу, срце се просто цепа од милине. Како да не заплачеш кад Мајка Југовића грли и љуби руку свога сина, оплакује ’руко моја, злаћана јабуко, где си расла где си истргнута! Та расла си на криоцу моме, истргнута на Косову равном!’”

У куполи Високих Дечана борави Бог и одатле управља светом. Одатле издаје наређења анђелима, одатле одлазе да извршавају своје задатке. Свети Илија шаље муње и громове, убија аждаје са копљем на белом коњу, баш као што га је насликао геније Рубљов. Моја Мајка никада неће чути за Рубљова.

Далеко су Високи Дечани! Далеко! На крају света. До Високих Дечана путује се три дана. И три дана у повратку. То је шест дана и пет дана боравак у Високим Дечанима, то је једанаест дана. Ко ће једанаест дана да брине о козама. Много је то. Мала је прилика да моја Мајка види Високе Дечане. А они малобројни, који су имали ту срећу да иду у Високе Дечане, до краја живота причају само о Високим Дечанима и како се путује до њих. Првога дана путује се преко планине. Иде се уз Черенац, уз Јелику и изађе се на Вирове. На Вировима, на самом превоју налазе се два велика вира. Зато се и зову Вирови. Два мала језера. Потпуно иста као два ока у глави. Окренута су према небу и стално  гледају само у Бога, у звезде. Никада поглед не скрену на страну. Кад ветар пирка па их заталаса, тада мало затрепере. Иначе увек су мирна, као да спавају. Од Вирова отвора се огроман видик. Види се цело Подримље и цело Косово. Виде се скоро сва села и градови.

Ево шта се све само на слово „Б” види са Вирова: Види се село Бабалоћ. Помиње се у Дечанској повељи 1330. године као село Бабе са међама у локвама равнице међуречја Лочанске Бистрице и речица Крсне и Траканића. Види се и село Бабај бокс на сувим падинама северних огранака Ђаковачких планина. По народном предању у селу се на лазила стара црква на месту где је сада џамија.

Лепо се види Бабин мост, село у подножју Копаоника. У турском попису области Бранковића 1455. године помиње се као Бабинос са 33 српске куће и попом Радивојем на челу списка. Аустријски путописац Бенедикт Курипешић преноћио је 13. јануара 1530. године, по повратку из Цариграда, у селу „Бабинос на Косову Пољу”.

Лепо се виде остаци цркве Богородичиног покрова коју је подигла кнегиња Милица као маузолеј над моштима изгинулих косовских јунака. Види се Бабљак, лепо се простире по косовској равници. Помиње се у турском попису области Бранковића 1455. године са седам српских кућа и попом Милојем. За време аустријских похода 1690. и 1737. године село је било разорено. Од тог старог насеља остао је стари бунар Бритвенац, на месту Гробарке.

Види се село Бадовац у долини реке Грачанке, два километра источно од манастира Грачанице. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина помиње се 1315. године катун Влаха Војсилец на месту где се налазио манастир Војсиловица, у шуми изнад Бадовца. Виде се остаци цркве на месту званом Црквине. На Андровачком брегу, изнад Бадовца у Војсиловачким ливадама, виде се остаци великог средњовековног манастира Војсиловице. Манастир је подигнут у 14. веку и посвећен Св. Василију.

Види се Бајгора. Село се пре досељавања Албанаца 1730–1740. године звало Бела Гора. У селу се, по месту које се зове Бачка, виде остаци цркве. Леп је поглед на Бајчину, село код Подујева. У турском попису освојене Области Бранковића из 1455. године помиње се као Бајчино са двадесет кућа и попом Јованом на челу списка.

Види се Бакс, види се Балабане на левој обали Балабанске реке, која се до краја 19. века звала Брвеница. У Турском пописном дефтеру области Вука Бранковића из 1455. године пописане су четири српске куће (Димитрије, Радица, Радослав и Никола).

Види се Баланце на обали Житинске реке и рушевине двеју цркава. Једна је у самом селу посвећена Св. Јелени. Више села су рушевине  манастира Св. Илије.

Види се Баловац на левој обали Лаба. У Турском попису 1455. године помиње се као Балин поток са шеснаест cрпских домаћинстава.

Види се Банов до или Бан до, у подножју Рогозне, на левој обали Ибра и на обе обале Козаревске реке. Помиње се као Бане Поље у оснивачкој повељи Краља Милутина издатој манастиру Бањској 1315. године. Као Бане поље или Бане до помиње се у турским дефтерима за време скопског намесника Иса-бега Исхаховића 1459. године са двадесет два српска дома и касније као Дол са три дома.

Види се и Бања, село на крајњим обронцима Милановић-планине. Помиње се под истим именом 1348. године у Светоарханђелској повељи цара Душана са суседним, источним селом, Гунцатом. У селу се налази јак топли и лековити извор по коме је и добило име Бања.

Види се село Бане у Ибарском Колашину, па опет Бање или Бања Рудничка, старо српско село у метохијском подгору, тридесет километара источно од Пећи. Краљ Урош први (1248–1276) дао га је Грачаници, а краљ Милутин око 1321. године приложио својој задужбини Бањској. У повељи краља Душана, издатој око 1331. године, дао је Хиландару „и три стлпа под путем који греде от Бање у Кострц” (суседно село).

Види се Бањица на северним падинама планине Космаче, Бањица у Пећком подгору, Бањица на западним странама планине Липовице у долини реке Дренице.

Види се село Бањска на Варничком потоку у подножју Копаоника. Помиње се у повељи цара Душана из 1346. године „манастир Св. Степано у старој малој Бањској на Косову” где је требало да почива тело краљице Теодоре, мајке цара Душана. Види се Црква Св. Николе, добро очувана и виде се рушевине Храма Светог Стефана у засеоку Семиште.

Види се Бањска на левој страни Ибра и у њој манастир Бањска и остаци цркве у засеоку Јелићи, помиње се у повељи краља Милутина из 1315. године.

Види се Бањски Суви до, помиње се 1315. године у Оснивачкој повељи краља Милутина датој манастиру Бањској. Виде се и остаци црквишта и старог гробља. Ту је и Бараина у њему су пописане 1455. године тридесет четири српске породице са попом Рајаном на челу списка.

Види се Баране у долини Дечанске Бистрице. У турском попису из 1485. године помиње се као велико село са преко педесет српских кућа.

Види се Баре, Бариљево, Батајире, Батлава, Батусе, помиње се 1316. године у повељи краља Милутина исписаној на зиду Грачанице. У опширном турском дефтеру у области Вука Бранковића из 1455. године побројано је осамдесет српских домаћинстава са попом Димитријем на челу.

Види се Бегов Лукавац у долини и поред реке Истока. Помиње се у турском попису из 1485. године као село Лукавац са двадесет пет домаћина, момака и удовица, и сви носе српска имена. Село се у ранијим вековима звало Лукавац или Велики Лукавац. Према предању, име му је дошло по старом манастиру Св. Јеванђелисте Луке, који је давно разорен. Атрибут Бегов је по неком Осман-Бегу, који је село држао као свој читлук. У селу се налазила Црква великомученика Георгија, којој је 1643. године патријарх Пајсије дао један Октоих српске редакције из петнаестог века „да служи док Бог не да боље”. Октоих је половином деветнаестог века однео из оближњег манастира Гориоча руски историчар А. Гиљфердинг и сада се налази у Сантпетербуршкој библиотеци. Виде се остаци старе српске цркве на брегу Вучару, виде се и последњи остаци старог гробља ранијег српског становништва.

Види се село Бегунце, Безин праг, Бела Црква, помиње се под истим именом у повељи Стефана Дечанског датој деветог јула 1327. године манастиру Хиландару, затим у Дечанским хрисовуљама из 1330. године и турском попису из 1485. године као Бела Церкова. Виде се  остаци Цркве Св. Врачи. Од њеног тесаника сељаци суседног Рогова,  на супротној, десној, обали Белог Дрима, подигли су своју џамију.

Види се село Бабалоч (звало се Бабе). Име је добило од старог словенског дела Бабе и шиптарске речи Лоч (блато, баруштина). У селу се налазила црква а сада је на том месту џамија. Види се Бабљак, Бабин Мост, Бадовац и четири порушене цркве у њему. Види се Бајгора. Пре упада шиптара (1740) звало се Бела Гора. Види се Балабане, Баловац, Бандулић, Банов до, село Страхинића Бана („Нетко бјеше Страхинићу Бане. Бјеше Бане…”). Види се село Бања код Малишева, село Бања Рудничка код Србице, Бањица код Глоговца, Бањска код Вучитрна, Бањска код Косовске Митровице, Бањица код Истока, Бањица код Липљана, Бањски Суви До, Баране, Бардосан, Бариљево у коме Јашар-паша, турски феудалац и самозвани господар Косова, почетком деветнаестог века, од материјала срушене Цркве Самодреже, направи на реци Лабу велику воденицу са девет витлова. Види се Батаире у које се Шиптари доселише средином осамнаестог века и потпуно истиснуше Србе. Види се Батусе, Батуше, Башку, Бегов Лукавац, Бегунце, Безинпраг, Бела Црква код Ораховца. Виде се и четири порушене цркве у њему, Св. Врачи, Св. Илија, Св. Јелена и Св. Никола. Види се Беласица код Подујева. Виде се и остаци дворца краља Милутина у коме је 14. септембра 1302. закључио уговор о миру са Дубровчанима. У селу се још памти да је око сумпоровитог извора, који зову Беле воде, било седам црквина. По предању Турци су код извора затекли Српкињу, трудницу, распорили је и из ње извадили два близанца, који су, прихваћени од суседа, остали живи. Када су одрасли у спомен своје распорене мајке подигли цркву која је названа Запорчетова црква. Види се Бела Стена код Подујева, Белег код Дечана, Белица код Истока, Белинце код Неродимља, Белобрад, Белоброд, Белобард код Драгаша, Бело Брдо код Лепосавића, Бело Граце код Качаника, Бело поље код Истока, Бело поље код Пећи и Црква Ваведење подигнута уз помоћ руске царице Марије Александровне.

На источној падини планине Чичавице лепо се види шиптарско село Бенчук. Помиње се 1346. године у повељи цара Душана, којом даје манастиру Бањској „село и цркву коју је држал” Бенчуј, пронијар (властелин) цара Душана. У турском попису земаља Бранковића из 1455. године уписано је село Бенчуј са тридесет пет српских кућа и два попа, Степаном и Радиславом. Виде се лепо и остаци цркве и конака у којима је, по предању, било седамдесет малих соба. Џамија у селу покривена је, по налогу приштинског Јашар-паше, оловом које је скинуто са Цркве Самодреже у којој Цар Лазар причести своју војску пре Косовског боја. Лепо се виде и села Белуће и Бербериште. И село Беревце у чијој Цркви Св. Петке написа Октоих „…1353. у држави превисоког и силног цара српског Степана и његовог сина Уроша руком јеромонаха грешног Данила”. Октоих се, заједно са Равуловим читањем из Јеванђеља и Апостола из 13. века, чува у библиотеци Честер Бити у Даблину. Са Вирова лепо се виде и рушевине цркава у Беривојцу, Берковцу, Беркову, Бесињу, Бецу, Бивољаку, Билинцу, Билуши. У Биначу виде се рушевине Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе. Лепо се види манастир Св. Арханђела Михаила код Витине. Последњег духовника овог манастира 1867. године заклали су у манастирској ћелији Шиптари а манастирску земљу присвојили. Види се и Бистражин на десној обали реке Рибника код Швањског моста. На брегу изнад села виде се рушевине лепе цркве од белог мермера сазидане са звоником на западној страни. Виде се рушевине цркава у Бистрици код Лепосавића, у Бичу код Клине, у Благају код Пећи, у Бљачу код Драгаша, у Бобу код Качаника, у Бобовцу, Богошевцу, Бољевцу, Божевцу, Божовцу, Бојновићу, Бојлевцу, Бољетину, Борчану, Бостану, Босцу, Брабонићу, Брадашу. Од три цркве у Брадашу у деветнаестом веку довлачен је камен за зидање велике Пашине воденице са три витла која се налази на ушћу Белопољске реке више великог моста на Лабу. На брегу изнад горње махале виде се зидине манастира, које служе Шиптарима као мајдан камена за зидање кућа. Са видиковца Вирови лепо се види шиптарско село у жупи, Лаб југоисточно од Подујева. Шиптарски род Губавц у овом селу су поисламљени и албанизовани некадашњи српски род. Цар Урош је, између 1355. и 1371. године, повељом даровао Браину руском манастиру Св. Пантелејмона у Светој Гори и метох Цркве Пречисте Браинасе са људима, виноградима и воденицама. Деспот Јован Драгаш и брат му Костадин, Дејановићи, око 1378. године потврдили су раније дата и дали нова добра манастиру Св. Пантелејмона наводећи између осталог „и црков Пречиста Браниска с људими, с виногради, с воденици.” У турским девфтерима освојене области Бранковића из 1455, 1477. и 1487. године у селу Браине било је шездесет седам српских кућа, међу којима и синови двојице калуђера. У селу су биле три цркве, Богородица Пречиста Браинаса ‒ Браинска, Св. Никола са засеоком, метох Богородице Браинске и Црква Св. Петра, такође метох Богородице Браинске, све из 14. века. Види се и махала Губавци између Црквеног потока и Браинске реке и темељи цркве зарасли у шибље. Источно од цркве, на вододелници поред пута за Јабланицу, види се старо српско гробље у коме расте стабло столетне дивље трешње. Стоји као стражар, као чувар и својим гранама засењује заборављене гробове.

Са видиковца Вирови, као на длану, види се цело Косово и Метохија. Зато сељаци, у време празника, направе излет до Вирова и посматрају своје поробљено Косово и поробљену Метохију. Са видиковца Вирови види се и село Брасаљце код Гњилана, Братиловце код Новобрдске Криве реке, Братитон код Ораховца, Брвник код Подујева, Брвенка и остатке старог града Брвеника са темељима неколико зграда и оградних зидова у чијем је седишту била црква правоугаоне основе. Народ овај град зове Мусин Град и везује га за челника Мусу, зета кнеза Лазара, и његове синове Стефана и Лазара, који су изгинули на Косову 1389. године. Владали су Копаоником и Лабом са Брвеником на  измаку 14. века.

Виде се рушевине цркава у Беривојцу, Берковцу, Беркову, Бесињу, Бесу, Бивељаку, Билинцу, Билуши. У Биначу се виде рушевине Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе. Види се Бестружин на десној обали реке Рибника код Швањског моста. Виде се и темељи старог црквишта на којима је, од тесаног белог мермера, била подигнута лепа сеоска црква са звоником на запад ној страни. Била је украс читавог краја. Црква је разорена. Њени остаци дотрајавају изложени сталном разграђивању нељудских људских руку. Види се око цркве и гробље чији су надгробни споменици предмет сталног рушења и скрнављења нељудских људских руку.

Виде се рушевине цркава у Бистрици код Лепосавића, у Бичу код Клине, у Благају код Пећи, у Бљачу код Драгаша, у Бобу код Качаника, у Бобовцу, Богошевцу, Божовцу, Бојновићу, Бојлевцу, Бољетину, Борчану, Бостану, Босцу, Брабонићу, Брадашу.

Од три цркве у Брадашу довлачен је камен за зидање велике Пашине воденице са три витла на ушћу Белопољске реке, више великог моста на Лабу.

Виде се и зидине манастира између Црквеног брега и брега Либеријске косе, које служе Шиптарима као мајдан камена. Види се село Брезна, Бресје, Бресница, Бреце, Брзанце. Види се Брњак у сливу Брњачке реке познат по двору краљице Јелене, жене Уроша Првог и мајке краљева Драгутина и Милутина, подигнутом у другој половини 13. века. У свом чувеном дворцу столовала је краљица Јелена и при њему отворила сталну школу за сироте и младе девојке. У свом дворцу је и умрла 8. фебруара 1314. године и том приликом сакупио се „цео Сабор српске земље”.

Види се Брњак-Башча, Брњак-Дубље, Брњак-Јелачин, Брњак-Крње, Брњак-Пресјек, Брњак-Старо Гувно, Брњак-Ушће и столетна квргава буква са жилама упијеним у стену шкриљастих састава. Ту је била црква и зграда „где је становала” Јелена Анжујска. Испод старе букве виде се гробови и надгробно камење. Зграда цркве и суседне зграде конака и звоника нестало је са стене. Види се Брод, Бродосавце, Брус, Брусник, Брут. Види се село Будисавци и у селу манастир и Црква Св. Преображења, саграђена у првој половини 14. века, у благој долини на обронцима брежуљака обраслих у густу, ситну храстову шуму. У време Немањића ту су били велики комплекси старих и зрелих шума, које су вековима трајале. Помиње их обновитељ манастира, патријарх Макарије, 1568. године „…при шуми гдје обретох свети храм Боголепнаго Преображење Господња порушен с врху пал мале конечн…”. То је ДЕО ИМЕНА на слово Б. А на слово „В” види се Валач, Вараге, Велекинац, Велетин, Велика Круша, Велика Река, Велика Хоча, једно од најстаријих села у Метохији. У њему је Црква Св. Николе, Св. Јована, Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Петке, Св. Ане и развалине Св. Луке, Св. Арханђела и остаци Св. Петра, Св. Пречисте Богородице, Св. Илије…

Моја Мајка је мала мученица. Она не препознаје свет. Вероватно га никада неће ни препознати нити сазнати зашто је он такав у овом делу света. Она не зна да је рођена на Балкану. Ако би и чула за реч „Балкан” не би знала шта је то. И тешко би у својој малој главици могла да смести сав тај кошмар који садржи у себи реч „Балкан”. И за нормалан и за највиши ум све оно што у себи садржи реч „Балкан” је  несхватљиво.

Како да схвати када се на Балкану догађају толико ружне и тужне ствари које су нормалном уму неразумне. Да ли је нормално да моја мајка буде сама целе ноћи у густој језивој мрачној шуми? Да ли је нормално да тако малена људска душа само у једној ноћи толико пропати, изложена зверима, олујама, грмљавинама, муњама, привиђањима,  вилским призивима из невидљивих близина? За њу је све што се око ње догађа нормално и она сматра да друкчије не може бити. На Балкану друкчије не може бити. Балкан не може постати мирна зона у којој се мирно живи и у којој све личи на пристојан људски свет. То не може! Али зашто не може? Да ли не да ђаво или не да Бог? Вероватно и један и други.

Ако моја Мајка дође на видиковац Вирови и одатле посматра Косово и Метохију, видеће села у даљини, видеће планине, Бели Дрим. Дивиће се том великом хоризонту. Али она неће схватити сву драму Косова, а са Вирова се Косово види у свој својој несрећи и трагедији. Поглед на Косово са Вирова помути људски ум.

Ево шта се све још са видиковца Вирови види: види се како се Косово таласа, како мења и облик и боју, час је Голеш виши од Паштрика а час Паштрик од Кораба. Час је сиве а час црне боје, тамне, помрачене. Види се како Косово гори. Ужари се небо, земља, звезде па праменови распламсале ватре засењују зенице.

Све гори! Горе реке! Бели Дрим гори целом својом кривудавом дужином и осветљава порушене цркве и манастире по Метохији. Гори Пећка, гори Дечанска, гори Призренска Бистрица. Гори Лаб, гори Ситница! Гори Неродимка. Све реке на Косову и у Метохији и сви потоци и извори горе! Горе ливаде, њиве, шуме, градови, планине. Трава зелена гори. А највише горе гробља и гробишта. Гори све и свуда где српске душе вечно бораве. Невиђен призор, на Косову и у Метохији све гори! Ко ли ту ватру пали и распламсава? Можда Цар Лазар са својим витезовима на огњеним коњима разноси пламен по Косову или то душе њихове светле тако јако па се чине као жива ватра!

„У ватри није ништа изгубљено, само је сажето”, рече песник. И наше Косово у ватри се скупља, сажима, претвара у драгуљ и дијамант огњени, у вечност ватрену.